Uz odlazak u večnost Stevana Jelovca: Veliki dečak i još veći borac

Rekao mi je tada da još ne zna gde će da nastavi karijeru, pričali smo u sportskim, ali i svakodnevnim temama... Kada smo se rastali, pomislio sam na to kako taj momak zrači pozitivnošću, razoružava osmehom i kod svakog sagovornika unosi ogromnu dozu optimizma. A onda...

Bio je 14. novembar kada se Steva srušio tokom individualnog treninga u AEK-u. Presekla me je ta vest. Ma, nije to moguće, rezonovao sam, neka je greška u pitanju i pozvao sam mog starog drugara Sinišu, Stevicinog oca, koji mi je, nažalost, potvrdio da je sve istina. Reči su zamrle negde u meni, a suze su se svim silama upinjale da krenu. Dobri dečak iz mog grada borio se za život... Kasnije sam čuo da je pretrpeo moždani udar i da se nalazi u kritičnom, ali stabilnom stanju. Stevina porodica ubrzo je otišla u Atinu, da bude uz njega, da on bude uz njih, da su zajedno. Verovali su da će njihova četiri srca zajedničkom snagom pobediti i da će Steva da se probudi. Nažalost, najpozitivnija i najiskrenija roditeljska, sestrinska i energija svakog čoveka koji se molio za njegov oporavak, nisu bile dovoljne. Sudbina, šta li, odlučila je drugačije i jedan dečački osmeh ostao je zaleđen u vremenu. Preselio se u večnost, ostavljajući veliku prazninu iza sebe i nemerljivu tugu.

Stevan je odrastao, i životno i sportski, u rodnom Novom Sadu. Kako je sve više izrastao, nekako je bilo i očekivano da mu košarka postane zanimljiva. četiri godine trenirao je kod Janka Lukovskog u Sport kiju, radeći s Goranom Vrkićem i upijajući nova znanja, a onda je, kao veoma talentovanom momčiću, usledilo njegovo preseljenje u Beograd.

Sreli smo se, puno godina kasnije, u Antaliji, gde je kao profesionalac gradio karijeru. Ponovo me je obasjao Stevicin osmeh, optimizam i čvrsta vera u ispravnost onog što radi. Borio se svoje za mesto pod suncem, velikim radom i posvećenošću, kao i dodatnom snagom koju je crpio iz porodice. Nije padao kada se suočavao s nepravdama koje u sportu uvek postoje, već je na njih odgovarao još većom upornošću, rušeći barijere koje su ponekad delovale nepremostivo svima. Ali ne i Stevanu Jelovcu!

Menjao je zemlje, kontinente i klubove, svuda ostavljajući neizbrisiv trag. U legendu je ušla njegova partija života, kada je, u dresu ruskog Nižnjeg Novgoroda, levicom zasuo koš Kaleva i postigao 49 poena, uz 15 skokova. To je i danas rekord u VTB regionalnoj ligi, a u njoj su nastupali mnogi veliki igrači. Među njima bio je i naš Stevan.

Uvek je u Jelovcu-mlađem tinjala vera u to da će, jednog dana, da zaigra u dresu reprezentacije Srbije. I zaslužio je tu čast, nastupajući za našu zemlju u kvalfikacijama za Mundobasket 2019. Videli smo se u prolazu pred početak utakmice s Nemačkom, u Spensu, čime su mu se, apsolutno sam uveren u to, ostvarili dečački snovi. I, opet, osmehom je odgovorio na čestitke, učinilo mi se - nikada blistavijim. Bio je svoj na svome, ponosan, baš tu, u svom gradu i u najdražem dresu.  

Jedno takvo dete i takav momak, ma - ljudina, preselilo se u večnost. Ostavio je za sobom ogromnu tugu u dušama svih onih koji su ga znali, prazninu koju nije moguće nadoknaditi. Ostaće tek lepo i drago sećanje na velikog dečaka i njegov prelepi osmeh, koji će ostati da titra iznad ulica u varoši podno Petrovaradinske tvrđave. I nada da će mu tamo, negde, ako takvo mesto postoji, biti mnogo lakše i bolje.

Barem je toliko zaslužio!

Aleksandar Predojević