Велико хумано срце Јосипа Модића

Последњих година помогао је у организацији многобројних хуманитарних активности, базара, турнира и ауто-мото скупова у Петроварадину и Новом Саду.

Како каже, није лако бити хуманитарац, треба имати дара, воље и мало сналажљивости како би се помогло онима који су у невољи. На срећу, захваљујући свом ангажману у синдикату, у контакту је с многим значајним и успешним људима које може у било које доба, без устручавања, да замоли за помоћ. Он појашњава да је у данашње време кључно поверење у оног ко се бави доброчинством, да људи буду сигурни да новац неће бити злоупотребљен.

- Кад год могу, настојим да учествујем или, макар, да пружим подршку у организовању хуманитарних активности, а посебно сам поносан на Петроварадинце што су у последње време показали да имају велико срце и што несебично помажу суграђанима - истиче Модић, додајући да је одувек желео да учиним нешто да сремска страна града постане лепше и боље место за живот. - Тако сам обезбедио материјал за кречење 800 квадратних метара унутрашњих зидова ОШ “Јован Дучић”, учествовао сам у прикупљању освежења за децу која су се такмичила на турнирима. За цркву на Ширинама у Петроварадину обезбедио сам два шлепера грађевинског материјала, док сам за угрожене у поплавама такође набавио грађевински материјал у вредности од 30.000 евра. Када се реновирао ресторан “Шаран”, прискочио сам у помоћ и с 150 квадрата плочица и око 400 килограма лепка.

Ипак, Модић је најпоносни и најсрећнији када има прилику да помогне деци којој је потребно лечење и за породице које имају скромније материјалне могућности.

- Прва на памет ми падне Милица из Петроварадина, за коју је сакупљено око 315.000 динара, а која је пре неколико година требала да оде на пресађивање коштане сржи у Беч. Операција је успела и она је данас срећа и здрава девојка - поносно каже Модић. - Велика акција прикупљања новца организована је прошле године за малог Банета, када је сакупљено скоро 1,5 милиона динара. Успео сам у акцију да укључим доста предузећа из области грађевинарства, али и много појединаца.

Модић скромно каже да му никада није било тешко да за 100 динара прилога оде чак и на други крај града јер свака помоћ је увек добродошла, ма колико “мала” она била.

- Жао ми је што нисам више помогао и што у неким случајевима нисам био упорнији - каже наш саговорник. - Својим примером желим да мотивишем друге, да свако у складу са својим могућностима, покуша да издвоји мало слободног времена за друге или да барем поведе рачуна о обичним стварима: да не баца смеће, да почисти снег и покоси траву ипред куће јер ће тако свима бити лепше и угодније.

Модић закључује да није једноставно бавити се хуманитарним радом јер је у данашње време многима потребан помоћ, али када се неко осмехне захваљујући вашим делима, то је непроцењиво.

        С. Ковач

Пројекат „Талентовани људи - понос Новог Сада” релизовао је „Дневник Војводина прес” д.о.о, уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражава ју ставове органа који је доделио новац