Бојан Суђић, диригент: Музика је део мене

– Моцартов Реквијем спада у сам врх музичке литературе по свим параметрима, без обзира што велике заслуге иду Зисмајеру, чија се сложена надоградња незавршених Моцартових ставова најчешће изводи пред публиком, како ћемо то и ми урадити на Номусу. Ово дело у себи сједињује врхунску уметничку креацију и снажну комуникативност, па је уједно и једно од најизвођенијих вокалноинструменталних дела уопште, тако да није била потребна концептуална ингениозност да бисмо га понудили фестивалској публици. Уз то, 265 година од рођења и 230 година од смрти великог Моцарта, само су додатно ојачали разлоге за наш програмски избор. Сигуран сам – на велико задовољство публике, која нас је у Новом Саду увек дочекивала на најлепши нацин.

Диригенти често кажу да у једном музичком делу, макар га изводили много пута, увек успеју да пронађу и чују нешто ново. Да ли сте, у једном толико познатом и популарном делу попут Моцартовог “Реквијема”, овог пута пронашли то “нешто”?

– Гледајући и слушајући неке од својих старијих снимака, чини ми се да бих много штошта данас изводио другачије, што не говори о слабости тадашњег извођења, већ непрестаној промени коју доживљавамо свакодневно. Ствари сагледавам у другачијој перспективи у односу на јуче, па није потребно да инсистирам на некој новој оригиналности у тумачењу. Она је приридно ту на сваком наступу, уколико нисмо блокирали сопствено узрастање.

Последњих неколико година сведоци смо Ваших напора да класичну музику принесете широј публици, организовањем концерата на Ташмајдану, касније и на Ушћу. Због чега сматрате да је то важно? Да ли имате још неких идеја у смеру популаризације класичне музике?

- Сви у свету класичне музике су свесни да је неопходно успоставити нову и бољу комуникацију са публиком која ништа о класици не зна и мисли да је не воли. У таквој мисији је потребно постепено развијати укус и не прелазити нагло на дела која остају неразумљива и честим посетиоцима концерата. Трудим се да наше сезоне садрже бројне нивое, тако да могу да задовоље укус и едуковане публике, али и да уводе у свет класике нове поклонике. У свету константног јурцања за новцем и агресивне поп супкултуре, верујем да се све више људи окреће вредностима садржаним у класици, као путу ка себи и помало заборављеним цивилизацијским апсолутима.

Много сте путовали и радили у иностранству, да ли се наша сцена у нечему разликује од остатка света? Да ли оркестри код нас, програмима које изводе, следе светске трендове?

– Парадоксално можда звучи моје искуство да је код нас ситуација боља него у неким од развијених земаља, које су своје културне и музичке врхове имали у ближој и даљој прошлости, док се данас боре да класику препознају нови млађи нараштаји и – политичари. Велики талас одушевљења класиком се бележи у азијским земљама, где милиони талентоване деце и већ формираних сјајних музичара проговарају својим гласом, проналазећи душу и смисао тамо где, у неким од традиционалних културних бастиона, највише проналазе новац. Ми имамо привилегију да још увек инамо простора да се пењемо ка извођачким врховима, заједно са нашом публиком која разуме и осећа емоцију у музици далеко боље него што би теоретичари нашег културог и општег посрнућа могли да поверују.

У последње време се све чешће говори о потреби да се успостави баланс између пословног ангажовања и приватног живота. У којој мери Ваша професија то омогућава?

– Бављење музиком је мени лично донело привлегију – да (скоро) немам приватни живот у коме сам искључен од музике или ствари у вези са музиком. Односно – музика је део мене и моје породице и не доживљавам је као посао од кога морам да се одвајам. Што не значи да се не бавим и многим другим сварима без музике, свакако.

Које инвестиције у културу у Србији сматрате прекопотребним за даљи развој и унапређивање музичког живота?

– Најпотребнија је стратегија о жељеним културним циљевима, која подразумева prеthodnu обимну стручну анализу наших решења и искустава из прошлости, као и разумевање данашњег света са свим релевантним упоредним примерима. Без такве опсежне припреме, за коју се мора издвојити значајно време и новац, као и адекватан, компетентан стручни тим, паушалне оцене о мало или много пара за културу су неутемељене и подложне поблематичним утицајима и интересима.

Ивана Ножица