Bojan Suđić, dirigent: Muzika je deo mene

– Mocartov Rekvijem spada u sam vrh muzičke literature po svim parametrima, bez obzira što velike zasluge idu Zismajeru, čija se složena nadogradnja nezavršenih Mocartovih stavova najčešće izvodi pred publikom, kako ćemo to i mi uraditi na Nomusu. Ovo delo u sebi sjedinjuje vrhunsku umetničku kreaciju i snažnu komunikativnost, pa je ujedno i jedno od najizvođenijih vokalnoinstrumentalnih dela uopšte, tako da nije bila potrebna konceptualna ingenioznost da bismo ga ponudili festivalskoj publici. Uz to, 265 godina od rođenja i 230 godina od smrti velikog Mocarta, samo su dodatno ojačali razloge za naš programski izbor. Siguran sam – na veliko zadovoljstvo publike, koja nas je u Novom Sadu uvek dočekivala na najlepši nacin.

Dirigenti često kažu da u jednom muzičkom delu, makar ga izvodili mnogo puta, uvek uspeju da pronađu i čuju nešto novo. Da li ste, u jednom toliko poznatom i popularnom delu poput Mocartovog “Rekvijema”, ovog puta pronašli to “nešto”?

– Gledajući i slušajući neke od svojih starijih snimaka, čini mi se da bih mnogo štošta danas izvodio drugačije, što ne govori o slabosti tadašnjeg izvođenja, već neprestanoj promeni koju doživljavamo svakodnevno. Stvari sagledavam u drugačijoj perspektivi u odnosu na juče, pa nije potrebno da insistiram na nekoj novoj originalnosti u tumačenju. Ona je priridno tu na svakom nastupu, ukoliko nismo blokirali sopstveno uzrastanje.

Poslednjih nekoliko godina svedoci smo Vaših napora da klasičnu muziku prinesete široj publici, organizovanjem koncerata na Tašmajdanu, kasnije i na Ušću. Zbog čega smatrate da je to važno? Da li imate još nekih ideja u smeru popularizacije klasične muzike?

- Svi u svetu klasične muzike su svesni da je neophodno uspostaviti novu i bolju komunikaciju sa publikom koja ništa o klasici ne zna i misli da je ne voli. U takvoj misiji je potrebno postepeno razvijati ukus i ne prelaziti naglo na dela koja ostaju nerazumljiva i čestim posetiocima koncerata. Trudim se da naše sezone sadrže brojne nivoe, tako da mogu da zadovolje ukus i edukovane publike, ali i da uvode u svet klasike nove poklonike. U svetu konstantnog jurcanja za novcem i agresivne pop supkulture, verujem da se sve više ljudi okreće vrednostima sadržanim u klasici, kao putu ka sebi i pomalo zaboravljenim civilizacijskim apsolutima.

Mnogo ste putovali i radili u inostranstvu, da li se naša scena u nečemu razlikuje od ostatka sveta? Da li orkestri kod nas, programima koje izvode, slede svetske trendove?

– Paradoksalno možda zvuči moje iskustvo da je kod nas situacija bolja nego u nekim od razvijenih zemalja, koje su svoje kulturne i muzičke vrhove imali u bližoj i daljoj prošlosti, dok se danas bore da klasiku prepoznaju novi mlađi naraštaji i – političari. Veliki talas oduševljenja klasikom se beleži u azijskim zemljama, gde milioni talentovane dece i već formiranih sjajnih muzičara progovaraju svojim glasom, pronalazeći dušu i smisao tamo gde, u nekim od tradicionalnih kulturnih bastiona, najviše pronalaze novac. Mi imamo privilegiju da još uvek inamo prostora da se penjemo ka izvođačkim vrhovima, zajedno sa našom publikom koja razume i oseća emociju u muzici daleko bolje nego što bi teoretičari našeg kulturog i opšteg posrnuća mogli da poveruju.

U poslednje vreme se sve češće govori o potrebi da se uspostavi balans između poslovnog angažovanja i privatnog života. U kojoj meri Vaša profesija to omogućava?

– Bavljenje muzikom je meni lično donelo privlegiju – da (skoro) nemam privatni život u kome sam isključen od muzike ili stvari u vezi sa muzikom. Odnosno – muzika je deo mene i moje porodice i ne doživljavam je kao posao od koga moram da se odvajam. Što ne znači da se ne bavim i mnogim drugim svarima bez muzike, svakako.

Koje investicije u kulturu u Srbiji smatrate prekopotrebnim za dalji razvoj i unapređivanje muzičkog života?

– Najpotrebnija je strategija o željenim kulturnim ciljevima, koja podrazumeva prethodnu obimnu stručnu analizu naših rešenja i iskustava iz prošlosti, kao i razumevanje današnjeg sveta sa svim relevantnim uporednim primerima. Bez takve opsežne pripreme, za koju se mora izdvojiti značajno vreme i novac, kao i adekvatan, kompetentan stručni tim, paušalne ocene o malo ili mnogo para za kulturu su neutemeljene i podložne poblematičnim uticajima i interesima.

Ivana Nožica