Обраше пријатељи мобом винограде у атару Риђице

Па чак и кад род подбаци, а ове године није у бројним виноградима Риђице, најудаљенијег села сомборског атара, на самој српско-мађарској граници јер сунца је било, кажу, можда и превише.

Својевремено је на пешчаној земљи риђичкој, што се подводи под више терене Телечке висоравни, било много више винограда, али је убрзана индустријализација соц-Југославије, одлазак све више житеља у градове, па и окретање ратарству, готово децимирало лозу. Но, последњих година клатно кренуло на другу страну и све чешће ничу нови засади. Риђичани наставили да поштују завет предака, па батале прастара бурад и маштеле, те уводе најновије енолошке технологије, скидајући са овдашњих вина стигму да су, због својевремене кислости, само за салату погодна и већ освајају белосветске награде својим белим, црним, па и розе вином.

Зато и последњих дана Михољског лета околина Риђице ођекује гласовима берача грожђа, кроз бруј трактора који вуку товаре грожђа ка селу, у бројне породичне винарије јер готово да нема фамилије која не прави свој „нектар богова“, бар да за славу изнесе на трпезу „своје“ вино. Како је посла пуно више него руку у Риђици, у помоћ, на мобу, зове се родбина, пријатељи, а има места и за радозналце жељне да се упуте у пут вина од чокота до бутељке на асталу. Очекивано, највише је берача у највећим виноградима, па чак тридесетак затичемо код Радослава Трипковића Мишка, чија вина бренда „Врт“ већ годинама служе на част српским витезовима вина на такмичењима широм Европе.

Десета је година винограду где налазимо Мишкове и супруге му Габријеле родбину, кумове и пријатеље, а не фали ни млађарије, било да су дошли са родитељима или су другари младих Трипковића: Дуње, Анђеле и Огњена. Да се достојно обележи јубиларна берба, домаћица почетак редова украсила белим и балонима у облику броја десет, па посао може почети.

- Данас беремо 22 реда, највише жутог муската, мада имамо и неколико редова совињона, углавном обраног прошлог викенда, кад смо скинули наш понос и дику, пино гриђо - вели виноградарско-винарским речником домаћин, док млади Трипковићи деле посебне маказе учесницима бербе. Сви се машају справе, само је незаинтересован брачни пар Вајсенбургер, Фрања и Рената, који своју „нирвану“ усред жагора око избора алата објашњавају тиме што су понели властити.

- Ово су моје специјалне маказе, са либелом, јербо се петељка мора сећи под правим углом, да се укус вина не квари - показује флуоресцентно парче пластике на омањим маказама, које је заправо кочница алатке и наставља да збија шале на властити рачун Фрања, хидроинжењер, сигурно један од најдуховитијих, али и

поред импресивног телесног „габарита“ најдобродушнијих Сомбораца. - Четре‘с година пијем вино и сад сам први пут на берби, ред је да се опремим како ваља, питао сам Гугла све о томе - наставља доброћудни див. - Ако треба, има да довучем и приколицу са винограда, не треба Мишку трактор - засмејава бераче, међу којима су сомборски парови Сунарићи, Субо‘чани Рајчићи и Крстини, Београђани Вуковићи....

Један од предуслова за одлично вино је што краћи и бржи пут грожђа од чокота до бурета, па се једна по једна приколица, одмах по утовару отправља у новоизграђену винарију Трипковића, која се, мада већ скроз функционална, још увек завршава у њиховој породичној кући. Некад је припадала Мишковом деди, бачком кољеновићу Tanuryiću, а у власништво фамилије куповином ју је вратио баш унук, сомборски винар и сомелије, да на темељу традиције гради модеран бизнис, што љубав према грожђу иште.

Вредни пријатељи, на челу са Трипковићима, улазе у сунцем окупане редове, па посао брзо одмиче. Док старији брзо пуне гајбице, домаћин са најмлађом екипом предвођеном његовим наследником, школарцем Огњеном долази трактором и почиње слагање гајби на приколицу. Трипковић сениор за ту прилику препушта волан сину, па са земље додаје гајбе Огњеновим вршњацима Максиму и Кристијану, који их вешто слажу. Посао брзо иде, па је већ прва приколица пуна, али уместо да крене ка винарији, по наредби оца Оги гаси трактор. Док су берачи били забављени радом, нису приметили да су на крају реда у облику клупа и стола постављене бале сламе, где је домаћица Габријела сервирала калоричан, прави бачки доручак. То изазива коментаре на рачун оних који су први завршили бербу реда што „избија“ на импровизовану софру. Смех се наставља током доручка јер домаћини најављују и јагњеће печење са ражња након посла.

- ’Ајмо људи да се „блеја“ не прехлади - опомиње Фрања све се кунући да неће ни окусити вино од совињона чији је грозд, због јако кратке петељке, тежак за бербу. - Да сам знао да је овако незгодан, од малена бих само пиво пио. Нећу га ни такнути. До вечерас! - „одлучан“ је бербански волонтер, па се и посао наредних неколико сати, до богате вечере, одвија уз шалу, јер берба је ипак највеселији дан  сваког виноградара. Још ако је окружен пријатељима...

Милић Миљеновић