Obraše prijatelji mobom vinograde u ataru Riđice

Pa čak i kad rod podbaci, a ove godine nije u brojnim vinogradima Riđice, najudaljenijeg sela somborskog atara, na samoj srpsko-mađarskoj granici jer sunca je bilo, kažu, možda i previše.

Svojevremeno je na peščanoj zemlji riđičkoj, što se podvodi pod više terene Telečke visoravni, bilo mnogo više vinograda, ali je ubrzana industrijalizacija soc-Jugoslavije, odlazak sve više žitelja u gradove, pa i okretanje ratarstvu, gotovo decimiralo lozu. No, poslednjih godina klatno krenulo na drugu stranu i sve češće niču novi zasadi. Riđičani nastavili da poštuju zavet predaka, pa batale prastara burad i maštele, te uvode najnovije enološke tehnologije, skidajući sa ovdašnjih vina stigmu da su, zbog svojevremene kislosti, samo za salatu pogodna i već osvajaju belosvetske nagrade svojim belim, crnim, pa i roze vinom.

Zato i poslednjih dana Miholjskog leta okolina Riđice ođekuje glasovima berača grožđa, kroz bruj traktora koji vuku tovare grožđa ka selu, u brojne porodične vinarije jer gotovo da nema familije koja ne pravi svoj „nektar bogova“, bar da za slavu iznese na trpezu „svoje“ vino. Kako je posla puno više nego ruku u Riđici, u pomoć, na mobu, zove se rodbina, prijatelji, a ima mesta i za radoznalce željne da se upute u put vina od čokota do buteljke na astalu. Očekivano, najviše je berača u najvećim vinogradima, pa čak tridesetak zatičemo kod Radoslava Tripkovića Miška, čija vina brenda „Vrt“ već godinama služe na čast srpskim vitezovima vina na takmičenjima širom Evrope.

Deseta je godina vinogradu gde nalazimo Miškove i supruge mu Gabrijele rodbinu, kumove i prijatelje, a ne fali ni mlađarije, bilo da su došli sa roditeljima ili su drugari mladih Tripkovića: Dunje, Anđele i Ognjena. Da se dostojno obeleži jubilarna berba, domaćica početak redova ukrasila belim i balonima u obliku broja deset, pa posao može početi.

- Danas beremo 22 reda, najviše žutog muskata, mada imamo i nekoliko redova sovinjona, uglavnom obranog prošlog vikenda, kad smo skinuli naš ponos i diku, pino griđo - veli vinogradarsko-vinarskim rečnikom domaćin, dok mladi Tripkovići dele posebne makaze učesnicima berbe. Svi se mašaju sprave, samo je nezainteresovan bračni par Vajsenburger, Franja i Renata, koji svoju „nirvanu“ usred žagora oko izbora alata objašnjavaju time što su poneli vlastiti.

- Ovo su moje specijalne makaze, sa libelom, jerbo se peteljka mora seći pod pravim uglom, da se ukus vina ne kvari - pokazuje fluorescentno parče plastike na omanjim makazama, koje je zapravo kočnica alatke i nastavlja da zbija šale na vlastiti račun Franja, hidroinženjer, sigurno jedan od najduhovitijih, ali i

pored impresivnog telesnog „gabarita“ najdobrodušnijih Somboraca. - Četre‘s godina pijem vino i sad sam prvi put na berbi, red je da se opremim kako valja, pitao sam Gugla sve o tome - nastavlja dobroćudni div. - Ako treba, ima da dovučem i prikolicu sa vinograda, ne treba Mišku traktor - zasmejava berače, među kojima su somborski parovi Sunarići, Subo‘čani Rajčići i Krstini, Beograđani Vukovići....

Jedan od preduslova za odlično vino je što kraći i brži put grožđa od čokota do bureta, pa se jedna po jedna prikolica, odmah po utovaru otpravlja u novoizgrađenu vinariju Tripkovića, koja se, mada već skroz funkcionalna, još uvek završava u njihovoj porodičnoj kući. Nekad je pripadala Miškovom dedi, bačkom koljenoviću Tanuryiću, a u vlasništvo familije kupovinom ju je vratio baš unuk, somborski vinar i somelije, da na temelju tradicije gradi moderan biznis, što ljubav prema grožđu ište.

Vredni prijatelji, na čelu sa Tripkovićima, ulaze u suncem okupane redove, pa posao brzo odmiče. Dok stariji brzo pune gajbice, domaćin sa najmlađom ekipom predvođenom njegovim naslednikom, školarcem Ognjenom dolazi traktorom i počinje slaganje gajbi na prikolicu. Tripković senior za tu priliku prepušta volan sinu, pa sa zemlje dodaje gajbe Ognjenovim vršnjacima Maksimu i Kristijanu, koji ih vešto slažu. Posao brzo ide, pa je već prva prikolica puna, ali umesto da krene ka vinariji, po naredbi oca Ogi gasi traktor. Dok su berači bili zabavljeni radom, nisu primetili da su na kraju reda u obliku klupa i stola postavljene bale slame, gde je domaćica Gabrijela servirala kaloričan, pravi bački doručak. To izaziva komentare na račun onih koji su prvi završili berbu reda što „izbija“ na improvizovanu sofru. Smeh se nastavlja tokom doručka jer domaćini najavljuju i jagnjeće pečenje sa ražnja nakon posla.

- ’Ajmo ljudi da se „bleja“ ne prehladi - opominje Franja sve se kunući da neće ni okusiti vino od sovinjona čiji je grozd, zbog jako kratke peteljke, težak za berbu. - Da sam znao da je ovako nezgodan, od malena bih samo pivo pio. Neću ga ni taknuti. Do večeras! - „odlučan“ je berbanski volonter, pa se i posao narednih nekoliko sati, do bogate večere, odvija uz šalu, jer berba je ipak najveseliji dan  svakog vinogradara. Još ako je okružen prijateljima...

Milić Miljenović