Јелена и Радован Папић из Зрењанина пешке прешли Пут светог Јакова дугачак 800 километара

Одлучили су да пешице пређу 800 километара дуг Пут светог Јакова, изворног назива Цамино де Сантиаго. Пут за Сантијаго су прешли за 28 дана. Причу са овог несвакидашњег изазова и подухвата одлучили су да поделе са нашим читаоцима.

– О Путу светог Јакова размишљамо већ дуже време. Пре неколико година смо ишли бициклима јужном рутом од Малаге, преко Гибралтара и Португала, до Сантијага. Већ смо тада помислили да бисмо могли да покушамо да пешачимо путем Светог Јакова. Онда смо погледали филм који говори о томе, па још размишљали и затим дефинитивно одлучили да ове године покушамо – прича Јелена Папић.

Путовање су почели из Зрењанина. Преко Новог Сада су дошли до Будимпеште, одакле су летели за Мадрид, па за Памплону, Сарагосу, све до старта у Сен Жан Пије де Пору.

– Кренули смо француском рутом, Наполеоновом, преко Пиринеја, покрајине Наваре, Лироје, Леон Кастиље, до Галиције и града Сантијага де Кампостела. На целокупном путу смо били од 5. јула до 15. августа – додаје Јелена.

Стаза коју су Папићи прошли за 28 дана, пешачећи дневно у просеку 28,6 километара, отворена је целе године. Они су изабрали да је пређу у јулу, што због годишњег одмора, што због очекивања да ће их на путу пратити пријатно време. На пут су кренули са комплетном опремом, па је Рашин ранац био тежак 17 килограма, без хране, а Јеленин 13 килограма.

– Одлучили смо да у већини случајева спавамо у шатору, што је додатно отежало ранчеве. Иако на путу постоје врло добри хостели, нама шатор омогућава већу слободу. Три пута смо преспавали у хостелима. Ми смо одлично уигран тим, знамо ко шта и када ради, и за нас шатор представља велико задовољство и слободу – истиче Раша.

Пут светог Јакова јесте нека врста искушења. Мада су га у почетку људи прелазили из верских разлога, данас је то и нека врста тестирања не само физичке него и менталне снаге.

Жеље не мањка. Од Анда, које Јелена жели да види, Јапана, Кубе, до велике канадске туре, која је Рашина жеља. Шта ће од тога и да се оствари и шта ће им бити путовање следеће године, тренутно не размишљају.

– Догоди се да нас нека информација, нека књига или филм “провоцирају”, па кажемо – хајдемо – кажу углас Папићи.

Најважније је, закључују наши саговорници, никад не одустати и цитирају планинарско гесло да није врх освојен кад се на њега попнете, него кад са њега сиђете.

– Стаза је одлично опремљена, добро маркирана, како кроз поља и шуме, тако и кроз градове. Могли смо и брже да је пређемо, али смо хтели да уживамо – додаје Раша.

За овакве изазове Папићи се не припремају посебно. Јелена и Раша се за своја путовања, бициклима или пешице, припремају целе године.

– Највише нас нервира кад чујемо да неко каже, било за путовање бициклима или за печашење, ми само кренемо. То је велика заблуда. Морате бити спремни и физички и психички. Ми се после наших путовања одморимо недељу дана и већ крећемо у теретану, вожњу бициклима, пешачење – објашњава Раша, а Јелена додаје да им је много помогла књига Зрењанинца Игора Михајлова, у којој се описао своја искуства са овог пута.

Већ после неколико дана почињу да боле рамена, о ногама да се и не говори. На оваквом путу сте лишени и неких других благодети цивилизације.

– Питају нас где се купате. Кад у току дана наиђемо на хостел, замолимо да се окупамо. Ако не успемо, на стази је углавном било чесми са водом. Али некад стигнемо увече, већ је хладно. Онда послуже и влажне марамице – објашњава Раша.

За Папиће је пут од 800 километара посебно, непоновљиво искуство.

– Видели смо праву Шпанију. Пролазили смо кроз дивна мала аутентична места, видели Гаудијеве катедрале, мирисали шуме еукалиптуса… У Памплони смо се затекли баш у време празника Сан Фермина. Завршили смо на тргу у Сантијаго де Кампостелу, ваљда једином тргу на ком су сви срећни и насмејани, али и расплакани, јер су завршили пут. Видели смо дивну природу, прешли Пиринеје… Али, што је најважније, видели да смо још способни да савладамо сва искушења. Кад мислите да више не можете ни да устанете, онда устанете и пређете још 30 километара – присећа се Јелена.

На старту се, иначе, добије пасош са 72 квадратића. На циљу у Сантијагу, они који пређу пут, добију 73. печат. Prеthodna 72 добијали су успут, како коју деоницу препешаче. И посебну диплому.

Ове године Јелена и Раша били су једини пешаци из Србије. Успут су сретали учеснике из целог света. То су све сусрети који се памте целог живота. Иако је било криза у току пута, постоји јака жеља да је пређу још  једном, можда другом рутом.

– Криза наиђе. Јелена је пре неколико година повредила ногу и већ на старту пута она ју је заболела. Није могла да стане на њу. Ми се већ толико познајемо да сам је пустио да она донесе одлуку, шта даље. Али, и поред болова, наставила је и ја сам поносан на њу. Ово је њен пут – каже Раша и додаје: – Само мислимо, дај нам снаге за још једно путовање. И онда сретнемо на путу Француза, 70-годишњака, који из Париза путује два месеца, или Немца у сличним годинама, који је на пут кренуо са 20-годишњим коњем и псом. И онда помислимо, па има још времена за нас.

Жељко Балабан