Дневник у вишевековном селу – Босут

Да ли је заиста тако, нећемо држати било чију страну, али се можемо сложити да је несвакидашње јер је мало које село окружено густом шумом и двема рекама, Босутом који се улива у Саву. Због тога, ово месташце од око 630 душа у општини Сремска Митровица, има велики туристички потенцијал, али на ком ће се тек у наредном периоду озбиљније радити.

- Месна заједница почиње полако да ради на туристичком потенцијалу, сређујемо ушће са локалном самоуправом, донећемо бетонске столове, направићемо као етно-парк за мештане и пролазнике, поставићемо справе за дечје игралиште - каже председник МЗ Босут Младен Млађановић, додајући да су почели са крчењем приобаља. - Надамо се да ћемо све то постићи, то нам је у плану, имамо вољу, само нам треба мало подршке. Село је било мртво, ништа се није дешавало, а ми смо вредни и хоћемо да радимо. Рецимо, вода у рекама никад није била мања, у минусу је до метар и по, па Босут и не тече. Притом, и ушће Дрине у Саву нам је на седам километара. Многа места немају ни једну воду, а ми их имамо две...

Осим природе која је погодна за лов и риболов, за шта се минимално користи, Босут има и добре људе који су сложни и вредни, а да би скромно живели, морају да раде и у фирмама и да се баве пољопривредом.

- Овде је лош квалитет земљишта, све су шеста-седма категорија, а има доста и мочварних делова - појашњава секретар Месне заједнице Мирослав Томић. - Неквалитетно је земљиште и за воћарску и за ратарску производњу. Имамо свега две парцеле да су трећа класа.Чак се ни аустроугарски владари овде нису задржавали због тога. Рецимо, имамо дупло мањи принос него друга места у нашој општини.

Како наши саговорници памте, некад је мало ко радио ван Босута. Онда је настало привредно затишје, да би се последњих година поотварале фабрике у већим местима и млади су нашли начин како да се запосле а да остану на селу, што је, тврде Томић и Млађеновић, смањило одлив људи из места.

- Чак имамо и прилив становништва последњих година, јер су уредбом Покрајинске владе обезбеђене куће за младе брачне парове - вели Томић, присећајући се да је у Босуту ’80. година живело око 1.300 људи. - Додуше, и корона је учинила своје, тад је највише купљено кућа. Доскоро је било тридесетак кућа на продају, а сад нема ни десет.

Како би мештани имали разлог за опстанак, најважније је обезбедити им пристојне услове за живот. Потпуну гасну мрежу имаће до краја следеће године, од улица само једна има да није асфалтирана, а лед расвета осветљава цело село.

Будући да историчарима није интересантно да се баве завичајном историјом, онда монографије о селима пишу ентузијасте који долазе из неке друге бранше. Бар је такав случај са Микицом Илићем који је дипломирани правник и члан Удружења књижевника Србије, а који је 2006. одине, након деценије истраживања и прикупљања материјала, објавио књигу „Село Босут у Срему“.

- Ово је дугачак посао за лудаке - на самом почетку нас упозорава Илић, тврдећи да аутор неке књиге никад није задовољан својим делом и да заправо никад не зна када је време за крај. - Сам себи сам зацртао да објавим монографију поводом 300. годишњице од настанка села, рекао сам себи, ако не урадим то до тад, никад нећу.

Од свега што је успео да пронађе о Босуту, најинтересантнија су му открића која се тичу назива села, а нарочито чињеница да презимена, која су постојала с половине 19. века, и даље живе у истом месту.

- Босут се страховито мења, из године у годину, и то у негативном смислу - прича наш саговорник, док се присећа дана кад је био дете и ишао у разред са онолико ђака колико се данас не може пребројати ни у три одељења. - Село се претвара у викенд-насеље.

- Урадили смо документацију за капелу и требало би већ ове године да почнемо са изградњом - каже Млађановић. - У плану је да реновирамо основну школу и покријемо Дом културе, који је тек ове године добио санитарни чвор. Урадићемо доста тога, само не можемо све од једном.

Идеја је да обезбеде и салу за спортове за малишане, будући да немају где да тренирају зими. У селу им функционишу КУД „Босут“ и ФК „Босут“ на који су мештани посебно поносни јер коначно имају екипу ентузијаста уз које ће можда и успети да уђу у виши ранг.

- Без срца и слоге нема екипе - закључује председник Савета.

Леа Радловачки