Љубомир Бандовић: Глума је служба

"Глума је служба. Радите за нешто више, боље", рекао је Бандовић пред публиком која је у великом броју дошла у Лесковачки културни центар жељна да чује овог уметника и бурним аплаузом поздрави његове искрене приче и анегдоте.

Како Бандовић наводи, најдража улога на филму досад му је улога Светозара Милетића у филму “Име народа” редитеља Дарка Бајића.

"Ретко вам се деси да можете да оживите споменик. Сто посто мог професионалног живота се слило у ту улогу. Ми о том човеку не знамо ништа. Не знамо шта нам је оставио, а данас уживамо у правима која су он и његова ћерка изборили за нас. Тај филм је успео да не буде историјска читанка, нити да буде србовање, већ је то филм о Милици и Јаши Томићу", објашњава Бандовић.

Како наводи, памти и улоге у филмовима “Игра испод прага” Ивана Мариновића, “Непријатељ” Дејана Зечевића и “Сестре” Владимира Паскаљевића, за који каже да је "остварење које некоме може да спаси живот".

“ ''Sеstrе'' су филм који некоме може да спаси живот... После тог филма, моја мајка две недеље није хтела да прича са мном јер сам играо тог лошег Тадију", признаје овај уметник.

Иако је свестан да му је најширу популарност донела телевизија и улоге у серијама “Оно као љубав”, “Вратиће се роде” и “Војна академија”, Бандовић открива да би волео да на филму игра Степу Степановића, а у позоришту Сирана Де Бержерака.

Бандовић се присетио да је као дечак, док је одрастао у Врању, знао да ће бити глумац.

"Мама и тата су радили у фабрици “Коштана”, правили ципеле, и добијали су карте за позориште, али нису ишли. Не иду ни данас, не гледају ни мене... Брат и ја смо ишли у позориште. Али, када сам са 10 година гледао Краљевачко позориште и представу “Мој тата, социјалистички кулак” схватио сам да све што хоћу да будем јесте глумац... Увидео сам да уколико ту постоји начин да правиш своју стварност, онда је то уметност коју ја хоћу да стварам", открио је Бандовић.

Током гимназије, као младић, играо је у девет представа у врањанском позоришту “Бора Станковић” и интересовала га је само глума.

"Прођем кроз гимназију и одем у позориште. Тамо ме је све занимало, све сам радио, само костиме нисам пеглао. У школи сам имао 200 изостанака, разредна ми је правдала јер је знала да сам у театру, па сам на крају одговарао и био врло добар ђак", присећа се глумац.

Како каже, на пријемни на Факултет драмских уметности, када је класу примао Владимир Јевтовић, закаснио је, те је морао да чека да се представе сви кандидати како би дошао његов ред.

"Спремио сам осам монолога, четири песме и 32 имитације. Знао сам да је сцена моја, Влада Јевтовић ме је видео као дете у телу одраслог човека... Тог дана сам само ја прошао у ужи круг", наводи Бандовић.

Од многобројих представа у којима је играо или тренутно у њима игра издваја неколико, а “Клаустрофобична комедија” у режији Дарка Бајића је једна од њих.

"Бајић ме је звао и питао ме: “Хоћеш да будеш Бата”, мислећи на Саву оџачара који је обележио позоришни живот Данила Бате Стојковића... Имитирајући Батин глас, рекао сам му: “Ја могу да будем Бата, али ти немаш те паре да ми платиш”... Када сам прочитао текст, знао сам да је то за мене писано", каже Бандовић.

Како наводи, касније је сазнао да је у новосадској верзији те представе играо Предраг Пепи Лаковић, његов "рођак по женској линији из Црне Горе", али да је "Бата знао да изађе на сцену, каже истину и буде болан, тачан и емотиван".

"Сава ми је прва главна улога коју сам одиграо у позоришту. Од те представе ја другачије дишем, другачији сам сам са собом када доживљавам себе као глумца", истиче Бандовић.

Пошто игра и Илију Чоровића у “Балканском шпијуну” по тексту Душка Ковачевића, поређења са Батом Стојковићем му, како каже, пријају.

"Све што је Душко Ковачевић писао је један те исти човек, добри човек са маргина нашег друштва који покушава да споји неспојиво, да остане добар себи и другима, да не напусти идеале на којима је васпитаван", наводи Бандовић.

Бандовић је добитник многих награда, а види их као обавезе је сматра да тек после њих треба да се доказује.

Аплаузе, како каже, памти, а најдражи му је упутила Олга Стојковић, супруга Данила Бате Стојковића, у гардероби после премијере “Клаустрофобичне комедије”.

"Аплаудирала ми је са врата... Смањио сам се, поклонио сам јој се, а она ме је пољубила у обе гараве руке. Тај њен аплауз ми је прекретница која ми је дала неку нову дозу самопоуздања да наставим даље", присетио се Бандовић.