Опера на води на Савској променади: Нова поставка популарне “Кармен”

Тим пре што се радило о пројекту „Опера на води“ који се трећи пут протеклог викенда догодио на Савској променади, поред реке с десне и нових зграда Београда на води и објеката за забаву, с леве стране. На ипак скученом платоу, на бини с оскудним сценским реквизитима и једноставним костимима, и у на срећу, не превише скраћеном облику (али нажалост и без, у програмској књижици најављеног титла Драгана Стевовића с преводом оригиналног француског на српски језик) одвијала се и радња „Кармен“ Жоржа Бизеа, једне од најпопуларнијих опера у историји музичко-сценског стваралаштва.

Не постављајући, и поред вредности и пријемчивости дела питање зашто по трећи пут овог лета (премда у различитим продукцијама и амбијентима, па и пред другачијом публиком и у великом граду као што је престоница) приказивати исти наслов, сада у полу концертној, полу сценској режији италијанског госта Марија де Карла (који је уз Александру Ковачевић Ракочевић био и креатор редуковане сценографије), уз све недоумице и недостатности услова за представљање, ипак смо с великим задовољством и узбуђењем присуствовали догађају. А то је ова трећа београдска „Кармен“ и била.

Првенствено због троје солиста интернационалног угледа и деловања а нашег порекла, којима се, потпуно ненајављена (као да је била непознаница и за организаторе саме) придружила и млада београдска сопранисткиња у четвртој главној роли. С највише занимања очекивали смо у партији славног тореадора Ескамиља драмског баритона Давида Бижића, кога смо први пут слушали на подијуму Коларца, протеклог априла, одушевљено о томе пишући и у овој рубрици. И он се, дочекан на сцени (и аудиторијуму) попут велике рок звезде, представио у пуном стасу, лепоти појаве и гласа, приказавши, упркос не толико великој, колико за драмски ток радње значајној партији (и поред недавно прележане болести) све, првенствено ванредне вокалне атрибуте, али и сигурност сценског наступа, којима осваја оперску публику широм света. Кармен у тумачењу Сање Анастасије (алиас Анастасијевић) коју памтимо као једну од победница Међународног такмичења музичке омладине у Београду (када је добила и награду као најбољи мецосопран, коју је тада установила велика уметница Бисерка Цвејић), доживели смо као мазну, путену и топлу и као лик и глас, готово отмену и уздржану, а фаталну личност, без тако често истицаних, у многим виђењима, црта вулгарности.

Као главни јунак вечери, у улози наредника Дон Хосеа, глумачки страствен и вокално у „топ“ форми, управо на певачко-глумачком врхунцу, пленио је, у пуном смислу харизматичан, омиљени и цењени (а тек други пут у целој међународној каријери на сцени Београдске опере, не рачунајући неколико концертних наступа) српски тенор Зоран Тодоровић, због чијег удела и наглашене експресивности извођења бисмо ову представу могли назвати управо „Дон Хосе“. „Нашим странцима“ због којих је ова продукција и уприличена, храбро и сигурно се придружила Мирјана Недељковић као Микаела, своју деоницу доневши с доста интензитета а мање динамичких нијанси, што због узбуђења првог појављивања у овој партији и подели, али и прејаког озвучења које је неповољно утицало и на остале певаче. У склопу хорских сцена и у вокалним ансамблима теже смо издвајали (изузев по много чему препознатљивог Михаила Шљивића, као поручника Зунигу) остале учеснике, попут Луке Јозића, Љубомира Беговића и Младена Продана, или Невене Ђоковић и ЈанеМомировић. Оркестар, попуњен и неколицином музичара из других ансамбала, био је у условима понуђеног звучног и „телесног“ окружења бољи но уобичајено, а сигурно и искуствено диригентско вођство Дејана Савића учинило да „Оперу на води“ доживимо у њеном замишљеном издању, желећи јој, да у побољшаним условима настави да ниже и друге нове и иновинаре продукције.

Марија Адамов