Архив града: Када су засијале градске улице

До краја осамдесетих година 20. века новосадске улице су од сумрака до свитања обасјавали фењери, који су паљени двадесет дана у месецу, па је 1846. године светлело 40, а 1878. године чак 137 њих. Занимљиво је да је у данима пуног месеца, током пролећног и летњег периода, месечина, уместо фењера, обасјавала сокаке.

Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, питање електрификације покренуто је 1839. године, када је оформљен одбор који је сачинио предлог увођења градске расвете, а Магистрат је увео обавезу да се од таксе за “настањење” издвоји форинта у ту сврху.

- Прва два фењера у нашем граду постављена су испред Магистрата. Одбор је 1844. године предложио да се набави још 30 фењера, а трошак за палиоца износио је око 2.300 форинти. Фењере је 1. новембра 1846. године упалио Антон Урвајс – каже Ђурђев. - Након бомбардовања Новог Сада 1849. године и обнове, града настојало се да се фењери поставе на места где се грађани највише окупљају, попут Римокатоличке плебаније, Српске православне црквне општине, богомоља, школа, кланице….Захваљујући Плинари, која је подигнута 1886. године, Нови Сад се могао похвалити да је, попут других европских градова, имао јавно осветљење на главним улицама.

Електрична енергија у Нови Сад стигла је 1892. године, док је у ширу употребу ушла 1910. године, кад је решавано питање јавног градског саобраћаја и када је стављена у погон прва градска електрична централа.

- Извесни Армин Камер из Женеве 1900. године понудио је Магистрату да његова компанија подигне електричну централу у Новом Саду, али градски оци су сматрали да је понуда неповољна и да струја није тако нужна кад постоји плин - објашњава Ђурђев. - Задружна плинара из Аугсбурга у Немачкој, преко свог представника у Будимпешти, упутила је 1907. године понуду да изгради електричну централу. Мишљење Града се у међувремену променило, па је Магистрат формирао комисију да испита елаборат заједно са понудом Деоничког друштва из Будимпеште за увођење електричног осветљења и трамвајског саобраћаја у граду. Понуда Друштва из Будимпеште је прихваћена и 6. новембра 1908. године Муниципални одбор је склопио уговор, који је одобрио и министар унутрашњих послова Угарске. Са предузимачем из Будимпеште потписан је уговор о коришћењу земљишта за централу, а концесионар се обавезао да устроји електрични трамвај и уређаје за електрично осветљење и преношење струје. Потписе су за деоничко друштво ставили Толнаи и Шварц, а за град подградоначелник Бела Профума и велики бележник др Имре Марцековић.

На основу уговора, Град је у трајању од 50 година уступио улице, мостове и тргове како би се спровели каблови, изградили објекти за производњу електричне енергије, а за изградњу електричног постројење било је потребно 4.500 квадратних хвати површине. Заузврат, предузимач је био дужан да прозведе наизменичну струју у примарном кругу града од 3.000 волти,15.000 волти изван града, а у секундарном кругу од 100 волти, те да обезбеди струју за изградњу електричног трамваја од 550 волти.

- Град је одлучивао које улице и тргови ће бити осветљени, као и где ће светиљке јачине 25 свећа бити постављене – каже Ђурђев. - Предузимач је морао и да спроведе струју приватним потрошачима, а по уговору цена струје је била шест филера за 100 ват-сати. Електричну енергију су прво добиле Подбара, Салајка, Роткварија као и делови Футошке улице до Јодне бање, те је у Новом Саду 1914. године било нешто више од 2.600 корисника. Иако је цена струје 1931. године била висока, у нашем граду било 678 великих потрошача електричне енегрије, која се наплаћивала 45 пара за моторе у индустрији, 90 пара за паушално осветљење у радњама, дућанима и гостионицама, а 70 пара за приватна лица по хектоват-сату.

Недуго потом, Деоничарско друштво из Будимпеште је уговор о концесији пренело на Новосадско електрично деоничарско друштво, а Новосадска електрична централа престала је с радом укључивањем у енергетски систем Србије 1954. године.

С. Ковач