Arhiv grada: Kada su zasijale gradske ulice

Do kraja osamdesetih godina 20. veka novosadske ulice su od sumraka do svitanja obasjavali fenjeri, koji su paljeni dvadeset dana u mesecu, pa je 1846. godine svetlelo 40, a 1878. godine čak 137 njih. Zanimljivo je da je u danima punog meseca, tokom prolećnog i letnjeg perioda, mesečina, umesto fenjera, obasjavala sokake.

Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev, pitanje elektrifikacije pokrenuto je 1839. godine, kada je oformljen odbor koji je sačinio predlog uvođenja gradske rasvete, a Magistrat je uveo obavezu da se od takse za “nastanjenje” izdvoji forinta u tu svrhu.

- Prva dva fenjera u našem gradu postavljena su ispred Magistrata. Odbor je 1844. godine predložio da se nabavi još 30 fenjera, a trošak za palioca iznosio je oko 2.300 forinti. Fenjere je 1. novembra 1846. godine upalio Anton Urvajs – kaže Đurđev. - Nakon bombardovanja Novog Sada 1849. godine i obnove, grada nastojalo se da se fenjeri postave na mesta gde se građani najviše okupljaju, poput Rimokatoličke plebanije, Srpske pravoslavne crkvne opštine, bogomolja, škola, klanice….Zahvaljujući Plinari, koja je podignuta 1886. godine, Novi Sad se mogao pohvaliti da je, poput drugih evropskih gradova, imao javno osvetljenje na glavnim ulicama.

Električna energija u Novi Sad stigla je 1892. godine, dok je u širu upotrebu ušla 1910. godine, kad je rešavano pitanje javnog gradskog saobraćaja i kada je stavljena u pogon prva gradska električna centrala.

- Izvesni Armin Kamer iz Ženeve 1900. godine ponudio je Magistratu da njegova kompanija podigne električnu centralu u Novom Sadu, ali gradski oci su smatrali da je ponuda nepovoljna i da struja nije tako nužna kad postoji plin - objašnjava Đurđev. - Zadružna plinara iz Augsburga u Nemačkoj, preko svog predstavnika u Budimpešti, uputila je 1907. godine ponudu da izgradi električnu centralu. Mišljenje Grada se u međuvremenu promenilo, pa je Magistrat formirao komisiju da ispita elaborat zajedno sa ponudom Deoničkog društva iz Budimpešte za uvođenje električnog osvetljenja i tramvajskog saobraćaja u gradu. Ponuda Društva iz Budimpešte je prihvaćena i 6. novembra 1908. godine Municipalni odbor je sklopio ugovor, koji je odobrio i ministar unutrašnjih poslova Ugarske. Sa preduzimačem iz Budimpešte potpisan je ugovor o korišćenju zemljišta za centralu, a koncesionar se obavezao da ustroji električni tramvaj i uređaje za električno osvetljenje i prenošenje struje. Potpise su za deoničko društvo stavili Tolnai i Švarc, a za grad podgradonačelnik Bela Profuma i veliki beležnik dr Imre Marceković.

Na osnovu ugovora, Grad je u trajanju od 50 godina ustupio ulice, mostove i trgove kako bi se sproveli kablovi, izgradili objekti za proizvodnju električne energije, a za izgradnju električnog postrojenje bilo je potrebno 4.500 kvadratnih hvati površine. Zauzvrat, preduzimač je bio dužan da prozvede naizmeničnu struju u primarnom krugu grada od 3.000 volti,15.000 volti izvan grada, a u sekundarnom krugu od 100 volti, te da obezbedi struju za izgradnju električnog tramvaja od 550 volti.

- Grad je odlučivao koje ulice i trgovi će biti osvetljeni, kao i gde će svetiljke jačine 25 sveća biti postavljene – kaže Đurđev. - Preduzimač je morao i da sprovede struju privatnim potrošačima, a po ugovoru cena struje je bila šest filera za 100 vat-sati. Električnu energiju su prvo dobile Podbara, Salajka, Rotkvarija kao i delovi Futoške ulice do Jodne banje, te je u Novom Sadu 1914. godine bilo nešto više od 2.600 korisnika. Iako je cena struje 1931. godine bila visoka, u našem gradu bilo 678 velikih potrošača električne enegrije, koja se naplaćivala 45 para za motore u industriji, 90 para za paušalno osvetljenje u radnjama, dućanima i gostionicama, a 70 para za privatna lica po hektovat-satu.

Nedugo potom, Deoničarsko društvo iz Budimpešte je ugovor o koncesiji prenelo na Novosadsko električno deoničarsko društvo, a Novosadska električna centrala prestala je s radom uključivanjem u energetski sistem Srbije 1954. godine.

S. Kovač