Португалски генерал: Крајина 1995 - геноцид гурнут под тепих

„Нико не може рећи да није знао шта се дешава. Догађаје је пратио и надзирао врх војних посматрача УН и војних посматрача Европске заједнице. Иако су информације и извештаји стизали до највиших нивоа мало тога је било учињено како би се обуздао импулс хрватске владе“, указује Карлос Бранко, који се од 1994. до 1996. године налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ.



Он тврди да су међународни напори да се заустави кршење људских права били страховито стидљиви и закључује да не само да су светски политички лидери били „саучесници у убиству због чутања и одсуства изјава“, већ су неки изузетно утицајни политички актери из међународне заједнице прећутно подржавали поступке хрватске државе.



„Упркос доказима који су били ван сваке сумње, починиоци ових злочина, између осталих и генерали Готовина и Маркач, једногласно су првостепено осуђени, редом на 24 односно 18 година затвора. Упркос чињеници да су две пресуде засноване на истим чињеницама и на истом закону, постојала је необична индивидуалност у закључивању и одлучивању судија различитих инстанци који су током судског поступка долазили до дијаметрално супротних закључака о кључним питањима суђења и то онда када су чињенице потврђене у првостепеним пресудама. Тако су генерали Готовина и Маркач у другостепеном поступку били ослобођени“, подсећа португалски генерал.



Операцијом Олуја хрватске војске против српских снага у Крајини која је започела 4. августа 1995. године покренути су одлазак 250 хиљада Срба из Хрватске и ликвидација око 2.500 беспомоћних цивила српске националности, подсећа Бранко.



„Убијали су оне који нису успели или нису могли да побегну због поодмаклих година, пљачкали су, спаљивали куће, уништавали усеве и све то уз подршку са највиших нивоа хрватске државе. Живот у Крајини постао је пакао за оне који нису могли да побегну. Гробље на отвореном. Све то се догађало испред очију пасивне међународне заједнице“, сведочи Карлсо Бранко.



Учешће хрватске полиције и војске у овим активностима значило је да акција не само да је била допуштена већ је била и организована с циљем да се демолирају напуштене српске куће и онемогући повратак Срба у Хрватску, односно да се, како то каже португалски генерал, „систематски елиминише цела етничка група“.



Бутално етничко чишћење у Хрватској 1995. године упућују на поновно разматрање хипотезе о геноциду с обзиром на неселективна погубљења по кратком поступку и доказе о убиствима великих размера над беспомоћним цивилима, поручује генерал Бранко.



Међународни кривични суд ипак није разматрао геноцид над Србима из Хрватске, али се сложио да су у операцији Олуја почињени злочини и потврдио је наводе о етничком чишћењу.



Међутим, као да се ништа није догодило, многи команданти јединица одговорни за зверства и почињене злочине наставили су своју војну и политичку каријеру у Хрватској и након рата и заузимали високе положаје у држави као министри, посланици, градоначелници.



Португалски генерал сматра да је вето Савета Европе у мају 1996. године, који је одложио чланство Хрватске у тој организацији за шест месеци, био „ништа друго до фарса коју чине они са грижом савести, упркос својој помирљивој реторици о људским правима“ и оцењује да је неприхватљиво управљати међународном политиком са два критеријума: снисходљивост за пријатеље, а закон за остале.



Злочин почињени током и након Олује подсећају на догађаје из Другог светског рата у којима је српски живаљ у Хрватској, који је пре рата чинио око 61 одсто становништва, десеткован од стране нациста такозване Независне Државе Хрватске, каже португалски генерал и закључује:



„Туђман је успео да учини оно што фашистичка усташка држава НДХ није успела током Другог светског рата: да трајно протера српско становништво из Крајине. Ово брутално етничко чишћење упућује нас да поновно разматримо хипотезе о геноциду, с обзиром на неселективна погубљења по кратком поступку и доказе о убиствима великих размера над беспомоћним цивилима“.