„Дневник” у вишевековном селу: Надаљ

Свесни да из свог родног места могу да постигну све што желе, ако довољно желе, имају предност да не морају да напуштају свој крај по сваку цену. Баш због тога њихова осмолетка бележи све већи број ђака, а породице, које су се и доселиле захваљујући покрајинском пројекту повратка младих на село, имају и више од двоје-троје деце.

- Наравно, сви ми желимо да остваримо нешто веће, али се враћамо тамо одакле смо - каже млада председница Савета Месне заједнице Надаља Дејана Алексијевић, истичући веома важну предност и саме локације насеља. - Што се самог становништва тиче, види се разлика између старијих и млађих генерација, долази до неразумевања и разилажења, али морамо да идемо у складу са временом у ком се налазимо. Али, у суштини, чувамо се, пазимо једни на друге, негујемо традицију коју имамо и чувамо богату историју.

Свак’ на своју страну...

Где су три насмејане жене, тамо је загарантована и добра прича! То су нам и доказале вредне мештанке Надаља Миладинка Златанов, Весна Шашић и Мирослава Сиришки које смо затекли у парку који редовно одржавају и сређују. Поносне на зеленило којим су окружене, ипак су тужне што се село поприлично променило и то, како тврде, на горе...

- У Надаљу је некад било лепше, због свега - храбро нам говори Миладинка, наслоњена на метлу и срећна што бар два-три месеца годишње за њу сигурно има посла. - Било је уредније, народ је био бољи, једноставно је све било другачије... Сад су се мештани повукли свак’ на своју страну.

Док се старији „затварају” у своја дворишта и куће, млади одлазе у веће градове и иностранство, а они који остају, гле чуда, нису вољни да раде, тврди Мирослава, која је једина од ове три родом из Надаља. Ипак, не одоше сви из овог места, па је остао и покоји фрајер, макар за неуморно Веснино око.

Како би били у корак с временом и својим мештанима обезбедили основне услове за квалитетан живот, у Надаљу је решено комплетно питање водовода - промењене су цеви и изграђена је фабрика воде. Гасификација је покрила цело село, а у договору са „Србијагасом”, Месна заједница добија 50 одсто од укупне цене прикључака, што су уједно и једини приходи које имају.

- Оно што нам је тренутно најнеопходније и на чему радимо, јесу путеви. Верујем да ћемо до краја године кренути с радовима преко јавно-приватног партнерства, а то ће значити да ће неколико улица коначно добити асфалт, а остале чека комплетно пресвлачење - појашњава Алексијевић.

План је и да, додаје наша саговорница, у скоријој будућности направе и плажу на Великом Бачком каналу где имају викенд зону. А константно одржавање и уређење центра се подразумева, јер оно мора бити „под конац”, премда „мали хулигани” умеју да наруже ту слику.

- Пре две године смо потпуно опремили дечје игралиште и не знам да ли је прошло месец дана, мобилијар је већ био сломљен - разочарана је председница, мада свесна да решавање тог проблема лежи у васпитању и сарадњи са родитељима. - То је један од разлога због чега смо предвидели постављање видео надзора, али то кад се уселимо у нову зграду Месне заједнице.

Од пустаре до војне границе

Надаљ је основан 1801. године и то као најмлађе прикључено место у Шајкашком батаљону. Сам назив је аустроугарског порекла и означава пустару на којој је село и саграђено.

Становници су се најпре бавили сточарством, а потом су прешли на узгајање ратарских култура.

Нови објекат чека завршно техничко опремање, а онда ће постати кутак и Месној заједници, сеоској библиотеци, ЈКП „Градитељу” где ће мештани моћи да плаћају комуналне рачуне, модерној свадби за венчавања, док ће објекат бити и домаћин сталној изложби лика и дела Момчила Тапавице, који је био први олимпијац из Надаља и архитекта.

Ово вишевековно село може да се похвали балетско-ритмичком секцијом „Надаљске звездице” која постоји већ 40 година, младим али вредним КУД-ом „Ивањско цвеће”, али и успешним спортистима који тренирају одбојку, yudo или фудбал.

Леа Радловачки