Златне руке Споменке Прељић оживљавају старе предмете

Домаћински нас дочекује на вратима капије, те нам одмах открива да ће њоме да се позабави ускоро и оживи је шаренилом боја јер јој је сада превише монотона у односу на кућу, која представља, сама по себи, једну велику креацију преливених боја и облика. Оно што нама прво запада за око је врт који, као и породична кућа, плени уредно и смислено поређаним шаренилом, да је милина само седети и сатима са дивљењем проучавати различите облике цветница, које се међусобно преплићу, док ноту посебности дају друге украсне форме, помешане са тек засађеним четинарима, али и оним мало старијим стаблима.

- Кад сам отишла у пензију, дала сам себи слободу да радим све оно што нисам могла да радим до тада – прича Споменка Прељић. - Додуше, увек сам сликала, шила и радила свашта, али овде сам имала простора и потпуну слободу и почела сам да цртам: на стаклу, дрвету, папиру, платну, текстилу… Мом супругу то никада није сметало: да исликам зидове или префарбам намештај, направим од неискоришћеног уникатни уметнички предмет и ту сам нашла себе. Уз то, гајим и цвеће и јако сам задовољна пензионерка.

Она и муж су живели у Београду 54 године. Дипломирани је правник и за то време се бавила адвокатуром, иако је желела да студира на Примењеној академији, на одсеку текстил. Њен отац се бојао да неће имати од чега да живи, те се зато окренула праву. Када су се она и супруг пензионисали, нису знали шта више да раде у Београду, који је за све те године постао град пун стресних ситуација. Права метропола. Одлучили су да дођу у Бегеч, у породичну кућу Споменкине мајке, у којој живе последњих 18 година.

- Ово је моја дедовина, и када смо уселили, намештај је махом био стар и браон боје, а једина боја коју не волим је управо браон – кроз смех прича наша саговорница. – Све су то старе ствари, из тридесетих година и раније, те им је требала рестаурација. Онда сам кренула од ормара, преко столица, до кревета и плакара... Све што је од дрвета, ја сам осликала, чак и ону разводну таблу за осигураче. У Бегечу је тешко наћи платно, али и добре, квалитетне четке и боје. То се мора набавити у граду, али се сналазим помоћу штапа и канапа. Наша кућа је позната по епитету шарене куће, а један ваш колега ми је чак рекао да ми је, по свему судећи, омиљена боја шарена, што негде јесте тачно.

Дворишни део куће је дочаран у етно стилу, а Споменка каже да је дошла до података за старе прозоре обојене жутом, који висе на зиду као украси, да су најстарији у Бегечу. Врата која су водила у задњи део дворишта, где је некада била штала, стара су чак 120 година. Ту је и стара кутија за метке, којој је Споменка удахнула живот, насликавши симболе мора. Зидови некада креч бели, имају ту ноту посивелости од изложености пређашњим временима, али весело делују украшени разноразним рукотворинама, док старе полице смештене тик уз њега носе мотиве природе, те је сада милина гледати у целу слику и проучавати контуре које је Споменкина мирна и вешта рука оцртавала.

- Нисмо хтели да купујемо ништа ново, све је остало још од времена мог деде, па сам кренула у освежавање предмета по кући, а још нисам завршила, има ту свашта још да се ради – искрена је уметница. – У ствари бих све сада избацила, довукла неки други намештај и кренула испочетка, јер имам сасвим нове визије и идеје, а интернет је, такође, много допринео новим идејама и крацијама, те се нађу информације о невероватним бојама и техникама. Пошто сам по природи врло радознала, све бих то пробала. Ове сезоне су у тренду сива, голубије плава и љубичаста боја. 

С обзиром на то да шије, слика, прави накит, штрика, осликава намештај и прави уникатну гардеробу, а прошле године је научила и да хекла, Споменка каже да све пођеднако воли да ради, те је много тешко одрећи се било које ставке. И ми јој верујемо, јер када смо ушли у кућу да погледамо нека од њених дела, нисмо могли да престанемо да се дивимо сваком детаљу на који је посебно обраћала пажњу. Кухиња у плаво зеленом стилу, са плавим креденцем и зеленим зидом, које украшавају бројне слике насликане Споменкином руком. Сто прекрива столњак веселих боја са цветним симболима и све је њена креација. Стари радио, некада браон боје, сада стоји упарен са искоришћеном полицом у розикастом тону, а једносличност разбијају цветни мотиви различитих боја, уз зелени обрис листова и меканих зељастих стабала. Сваки део зида у породичној кући, прекривен је Споменкиним сликама и ниједна не оставља равнодушним око посматрача.

- Све ме то одмара, могу 24 сата да сликам или стварам и уживам у сваком моменту, без обзира колико да траје, а осликавање намештаја је свакако најзахтевније, због припреме – објашњава уметница Споменка. - И то можда не волим, јер захтева шмирглање, поправку, лепљење и још штошта, па онда то ради мој супруг. У сликарству сам склонија апрстрактној уметности, него реализуму, јер за реалистички приказ нечега имамо фотоапарат. Сад постоји нека нова техника разливања боја, или пак флуидно сликарство, све се да на интернету наћи. Код разливања боја је интересантно што се на платно нанесу боје и на основу добијених флека, долази се до идеје шта оне приказују и то је нешто између апстрактног и реалног, што је интересантно.

А оно што је за њу највредније можда је албум за фотографије, што јој је било и најзахтевније за створити. Носи назив “Нешто сасвим лично” јер је у њему обједињен цео њен живот, а ми можемо рећи да заиста нисмо видели ништа слично, толико креативности и љубави, преточено у вечност.

- Ту су све моје успомене, скупљене у махом црно беле фотографије које причају моју животну причу, почевши од родитеља мојих родитеља па на даље – објашњава нам Споменка, додавши да има ту још фотографија за додати и корица за уредити.

И. Бакмаз

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” је релизовао „Дневник Војводина прес” д.о.о, уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.