Zlatne ruke Spomenke Preljić oživljavaju stare predmete

Domaćinski nas dočekuje na vratima kapije, te nam odmah otkriva da će njome da se pozabavi uskoro i oživi je šarenilom boja jer joj je sada previše monotona u odnosu na kuću, koja predstavlja, sama po sebi, jednu veliku kreaciju prelivenih boja i oblika. Ono što nama prvo zapada za oko je vrt koji, kao i porodična kuća, pleni uredno i smisleno poređanim šarenilom, da je milina samo sedeti i satima sa divljenjem proučavati različite oblike cvetnica, koje se međusobno prepliću, dok notu posebnosti daju druge ukrasne forme, pomešane sa tek zasađenim četinarima, ali i onim malo starijim stablima.

- Kad sam otišla u penziju, dala sam sebi slobodu da radim sve ono što nisam mogla da radim do tada – priča Spomenka Preljić. - Doduše, uvek sam slikala, šila i radila svašta, ali ovde sam imala prostora i potpunu slobodu i počela sam da crtam: na staklu, drvetu, papiru, platnu, tekstilu… Mom suprugu to nikada nije smetalo: da islikam zidove ili prefarbam nameštaj, napravim od neiskorišćenog unikatni umetnički predmet i tu sam našla sebe. Uz to, gajim i cveće i jako sam zadovoljna penzionerka.

Ona i muž su živeli u Beogradu 54 godine. Diplomirani je pravnik i za to vreme se bavila advokaturom, iako je želela da studira na Primenjenoj akademiji, na odseku tekstil. Njen otac se bojao da neće imati od čega da živi, te se zato okrenula pravu. Kada su se ona i suprug penzionisali, nisu znali šta više da rade u Beogradu, koji je za sve te godine postao grad pun stresnih situacija. Prava metropola. Odlučili su da dođu u Begeč, u porodičnu kuću Spomenkine majke, u kojoj žive poslednjih 18 godina.

- Ovo je moja dedovina, i kada smo uselili, nameštaj je mahom bio star i braon boje, a jedina boja koju ne volim je upravo braon – kroz smeh priča naša sagovornica. – Sve su to stare stvari, iz tridesetih godina i ranije, te im je trebala restauracija. Onda sam krenula od ormara, preko stolica, do kreveta i plakara... Sve što je od drveta, ja sam oslikala, čak i onu razvodnu tablu za osigurače. U Begeču je teško naći platno, ali i dobre, kvalitetne četke i boje. To se mora nabaviti u gradu, ali se snalazim pomoću štapa i kanapa. Naša kuća je poznata po epitetu šarene kuće, a jedan vaš kolega mi je čak rekao da mi je, po svemu sudeći, omiljena boja šarena, što negde jeste tačno.

Dvorišni deo kuće je dočaran u etno stilu, a Spomenka kaže da je došla do podataka za stare prozore obojene žutom, koji vise na zidu kao ukrasi, da su najstariji u Begeču. Vrata koja su vodila u zadnji deo dvorišta, gde je nekada bila štala, stara su čak 120 godina. Tu je i stara kutija za metke, kojoj je Spomenka udahnula život, naslikavši simbole mora. Zidovi nekada kreč beli, imaju tu notu posivelosti od izloženosti pređašnjim vremenima, ali veselo deluju ukrašeni raznoraznim rukotvorinama, dok stare police smeštene tik uz njega nose motive prirode, te je sada milina gledati u celu sliku i proučavati konture koje je Spomenkina mirna i vešta ruka ocrtavala.

- Nismo hteli da kupujemo ništa novo, sve je ostalo još od vremena mog dede, pa sam krenula u osvežavanje predmeta po kući, a još nisam završila, ima tu svašta još da se radi – iskrena je umetnica. – U stvari bih sve sada izbacila, dovukla neki drugi nameštaj i krenula ispočetka, jer imam sasvim nove vizije i ideje, a internet je, takođe, mnogo doprineo novim idejama i kracijama, te se nađu informacije o neverovatnim bojama i tehnikama. Pošto sam po prirodi vrlo radoznala, sve bih to probala. Ove sezone su u trendu siva, golubije plava i ljubičasta boja. 

S obzirom na to da šije, slika, pravi nakit, štrika, oslikava nameštaj i pravi unikatnu garderobu, a prošle godine je naučila i da hekla, Spomenka kaže da sve pođednako voli da radi, te je mnogo teško odreći se bilo koje stavke. I mi joj verujemo, jer kada smo ušli u kuću da pogledamo neka od njenih dela, nismo mogli da prestanemo da se divimo svakom detalju na koji je posebno obraćala pažnju. Kuhinja u plavo zelenom stilu, sa plavim kredencem i zelenim zidom, koje ukrašavaju brojne slike naslikane Spomenkinom rukom. Sto prekriva stolnjak veselih boja sa cvetnim simbolima i sve je njena kreacija. Stari radio, nekada braon boje, sada stoji uparen sa iskorišćenom policom u rozikastom tonu, a jednosličnost razbijaju cvetni motivi različitih boja, uz zeleni obris listova i mekanih zeljastih stabala. Svaki deo zida u porodičnoj kući, prekriven je Spomenkinim slikama i nijedna ne ostavlja ravnodušnim oko posmatrača.

- Sve me to odmara, mogu 24 sata da slikam ili stvaram i uživam u svakom momentu, bez obzira koliko da traje, a oslikavanje nameštaja je svakako najzahtevnije, zbog pripreme – objašnjava umetnica Spomenka. - I to možda ne volim, jer zahteva šmirglanje, popravku, lepljenje i još štošta, pa onda to radi moj suprug. U slikarstvu sam sklonija aprstraktnoj umetnosti, nego realizumu, jer za realistički prikaz nečega imamo fotoaparat. Sad postoji neka nova tehnika razlivanja boja, ili pak fluidno slikarstvo, sve se da na internetu naći. Kod razlivanja boja je interesantno što se na platno nanesu boje i na osnovu dobijenih fleka, dolazi se do ideje šta one prikazuju i to je nešto između apstraktnog i realnog, što je interesantno.

A ono što je za nju najvrednije možda je album za fotografije, što joj je bilo i najzahtevnije za stvoriti. Nosi naziv “Nešto sasvim lično” jer je u njemu objedinjen ceo njen život, a mi možemo reći da zaista nismo videli ništa slično, toliko kreativnosti i ljubavi, pretočeno u večnost.

- Tu su sve moje uspomene, skupljene u mahom crno bele fotografije koje pričaju moju životnu priču, počevši od roditelja mojih roditelja pa na dalje – objašnjava nam Spomenka, dodavši da ima tu još fotografija za dodati i korica za urediti.

I. Bakmaz

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” je relizovao „Dnevnik Vojvodina pres” d.o.o, uz podršku Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.