Пречанска лексика: Пофтораш и аминаш

Каже се и јесмен, увлакач, вазелинац, удворица, улизица, климоглавац, лижисахан, пузавац, полтрон... Зависи кад се и где показује јака љубав према особи на високом положају збива. Пофтораш је најблаже што се може срести у дугој историји свесног самопонижавања, а све зарад пробоја на сунчаније место друштвене хијерархије. Пофторавање, некад, не мора бити чак ни близу полтронаштву. Рецимо, кад се указује поштовање старијима, учитељици, попи, госту и сваком ко је очигледно паметнији, а не мора нужно бити моћнији и богатији. Пофторавање жени или мужу, иако се сматра понижавајућим, ипак је сврсисходно - чува мир у кући. Осим ако оно “Да, драга” не падне у незгодном тренутку као у чувеном енглеском вицу. Као, док доручкују или пију чај, он чита берзанске извештаје, она неки женски часопис. Уобичајену, чак увек потребну тишину, прекида њено питање: „Драги, да ли је истина ово што пишу да су овце најглупље домаће животиње“. Он ће рутински: „Јесте, јагње моје!“ Не мора бити да се она наљутила. Научно је доказано да супружници кад су заједно дуже од две деценије уопште не региструју 60 одсто онога шта им саопшти друга страна!

Пофтораши нису само најбенигнији полтрони, већ и најмудрији. Казати нешто као: "Баш је тако као што ви мислите" или "Та вам је баш добра", много је безопасније од екстремно јаких излива љубави према вођама. Равничари нису склони ватреним изливима подаништва. Пофторавање је још у реду, али заклињање на љубав до крви - хвала  лепо! Вековима живе у провинцији, цареви, краљеви, султани, цезари, кајзери, канови, председници и маршали су им увек били доста далеко, тамо у престоници, па се схватило да много ватрена подаништва и не стигну до циља. Добро, цару се давало његово, али ништа преко тога. Ако се баш мора, има и других начина. Овде је увек било добрих занатлија и трговаца, давно се схватило шта буши где бургија неће. Добра дишкреција чуда чини. Равничари су невешти у лактању, а нарочито  турању. Ако се и десе вулкански изливи полтронства, онда су главни актери још неприлагођени дођоши из крајева где су били дуже под Турцима, а турбанлије су јако цениле полтронство, са фино израђеним сценаријима, укључујући љубљење папуча и јавно уручивање скупоцених поклона новом везиру и његовим субашама, од баклава до сабаља.

Било је полтрона, наравно, и пре турског вакта, па су оставили дугове дуге миленијумима. Као римски сенат пре 2.000 година, кад је тазе израчунат календар што га је наручио Јулије Цезар унакарадио. Јесте Јулије добио свој месец, одмах иза Јуноне, али је Сенат нашао за неопходно да посвети један месец и наредном цезару - Августу. Хитно је период после јула, тада зван нешто као секстендар (шести) преименован у “август” а да не би нови цар испао мање вредан од старог, сиротом фебруару је одузет још један дан! Житељи простора данашње Војводине, тада римске провинције, могли су само да аминију промену, као и многе друге касније. Календар је после поправљан, али и нови Грегоријански је задржао многе мане, па и ову због полтронства.

Никад ми није било јасно зашто полтронство није међу седам смртних грехова. Зашто је оправданије бити похотљивац, завидљивац, халавац... Осим ако је додворавање особина коју нико не може да избегне. Сасвим.

У неким друштвима полтронство се законом наређује. Подижу се споменици живим владарима, организују масовни изливи обожавања, налаже рукољуб црквених великодостојника, молују гигантски портрети, мада има и светлих примера, јер, рецимо, у САД, да би добио своју поштанску марку, мораш прво бити - мртав! Одсуство полтронства се некад, осим заостајања у служби, кажњавало и смрћу.

Има доказа да је стари балкански деспот Влад Тепеш, из милоште звани Дракула, који је много држао до етикеције, упитао једаред неке своје госте, млетачке трговце, зашто нису скинули капе при уласку у његов двор, па чувши објашњење да код њих то значи губитак достојанства – наредио да им се капе закуцају за лобање! Да им помогне у чувању поноса! Исто је кажњавао и искреност, али га је то много коштало. Наиме, неки сиромашни калуђери, босоноги дођоши чак из Словеније погрешили су у бонтону и рекли му да неће видети рај мада подиже цркве, јер је осведочени убица. Љутит, наредио је да фратре (и њиховог магарца) набоду на коље, њему омиљен начин кажњавања. Но, један калуђер се спасао полтронисањем и “случај” разгласио тад најсавременијим начином - књигом.

Некад бесмислено полтронисање донесе контраефекат, тврди Пекић у „Златном руну“. Рецимо, подстакне и на преврат. Као онај 1903., кад су искасапљени краљ Александар Обреновић и краљица Драга од сопствених, на верност заклетих официра. Наиме, народ је, каже прича, више мрзео Драгину браћу, Никодија и Николу, него саму “Машинку”, јер су бахато користили законско право да при сваком њиховом уласку у кафану музика мора да одсвира “туш”, јер то прати долазак “члана краљевске породице”. Пошто су имали слабе бешике, а волели шприцере, обесна браћа су и по пет-шест пута одлазила и враћала се у исту кафану. А тад се поново све прекидало, макар се играло и “Драгино коло” А и оно је постојало!      

Талентовани полтрон, сад и овде, пише говоре свом шефу, најјаче му аплаудира док их чита (да сви виде и чују) и још – хвата белешке! 

Павле Малешев