Prečanska leksika: Poftoraš i aminaš

Kaže se i jesmen, uvlakač, vazelinac, udvorica, ulizica, klimoglavac, ližisahan, puzavac, poltron... Zavisi kad se i gde pokazuje jaka ljubav prema osobi na visokom položaju zbiva. Poftoraš je najblaže što se može sresti u dugoj istoriji svesnog samoponižavanja, a sve zarad proboja na sunčanije mesto društvene hijerarhije. Poftoravanje, nekad, ne mora biti čak ni blizu poltronaštvu. Recimo, kad se ukazuje poštovanje starijima, učiteljici, popi, gostu i svakom ko je očigledno pametniji, a ne mora nužno biti moćniji i bogatiji. Poftoravanje ženi ili mužu, iako se smatra ponižavajućim, ipak je svrsishodno - čuva mir u kući. Osim ako ono “Da, draga” ne padne u nezgodnom trenutku kao u čuvenom engleskom vicu. Kao, dok doručkuju ili piju čaj, on čita berzanske izveštaje, ona neki ženski časopis. Uobičajenu, čak uvek potrebnu tišinu, prekida njeno pitanje: „Dragi, da li je istina ovo što pišu da su ovce najgluplje domaće životinje“. On će rutinski: „Jeste, jagnje moje!“ Ne mora biti da se ona naljutila. Naučno je dokazano da supružnici kad su zajedno duže od dve decenije uopšte ne registruju 60 odsto onoga šta im saopšti druga strana!

Poftoraši nisu samo najbenigniji poltroni, već i najmudriji. Kazati nešto kao: "Baš je tako kao što vi mislite" ili "Ta vam je baš dobra", mnogo je bezopasnije od ekstremno jakih izliva ljubavi prema vođama. Ravničari nisu skloni vatrenim izlivima podaništva. Poftoravanje je još u redu, ali zaklinjanje na ljubav do krvi - hvala  lepo! Vekovima žive u provinciji, carevi, kraljevi, sultani, cezari, kajzeri, kanovi, predsednici i maršali su im uvek bili dosta daleko, tamo u prestonici, pa se shvatilo da mnogo vatrena podaništva i ne stignu do cilja. Dobro, caru se davalo njegovo, ali ništa preko toga. Ako se baš mora, ima i drugih načina. Ovde je uvek bilo dobrih zanatlija i trgovaca, davno se shvatilo šta buši gde burgija neće. Dobra diškrecija čuda čini. Ravničari su nevešti u laktanju, a naročito  turanju. Ako se i dese vulkanski izlivi poltronstva, onda su glavni akteri još neprilagođeni dođoši iz krajeva gde su bili duže pod Turcima, a turbanlije su jako cenile poltronstvo, sa fino izrađenim scenarijima, uključujući ljubljenje papuča i javno uručivanje skupocenih poklona novom veziru i njegovim subašama, od baklava do sabalja.

Bilo je poltrona, naravno, i pre turskog vakta, pa su ostavili dugove duge milenijumima. Kao rimski senat pre 2.000 godina, kad je taze izračunat kalendar što ga je naručio Julije Cezar unakaradio. Jeste Julije dobio svoj mesec, odmah iza Junone, ali je Senat našao za neophodno da posveti jedan mesec i narednom cezaru - Avgustu. Hitno je period posle jula, tada zvan nešto kao sekstendar (šesti) preimenovan u “avgust” a da ne bi novi car ispao manje vredan od starog, sirotom februaru je oduzet još jedan dan! Žitelji prostora današnje Vojvodine, tada rimske provincije, mogli su samo da aminiju promenu, kao i mnoge druge kasnije. Kalendar je posle popravljan, ali i novi Gregorijanski je zadržao mnoge mane, pa i ovu zbog poltronstva.

Nikad mi nije bilo jasno zašto poltronstvo nije među sedam smrtnih grehova. Zašto je opravdanije biti pohotljivac, zavidljivac, halavac... Osim ako je dodvoravanje osobina koju niko ne može da izbegne. Sasvim.

U nekim društvima poltronstvo se zakonom naređuje. Podižu se spomenici živim vladarima, organizuju masovni izlivi obožavanja, nalaže rukoljub crkvenih velikodostojnika, moluju gigantski portreti, mada ima i svetlih primera, jer, recimo, u SAD, da bi dobio svoju poštansku marku, moraš prvo biti - mrtav! Odsustvo poltronstva se nekad, osim zaostajanja u službi, kažnjavalo i smrću.

Ima dokaza da je stari balkanski despot Vlad Tepeš, iz milošte zvani Drakula, koji je mnogo držao do etikecije, upitao jedared neke svoje goste, mletačke trgovce, zašto nisu skinuli kape pri ulasku u njegov dvor, pa čuvši objašnjenje da kod njih to znači gubitak dostojanstva – naredio da im se kape zakucaju za lobanje! Da im pomogne u čuvanju ponosa! Isto je kažnjavao i iskrenost, ali ga je to mnogo koštalo. Naime, neki siromašni kaluđeri, bosonogi dođoši čak iz Slovenije pogrešili su u bontonu i rekli mu da neće videti raj mada podiže crkve, jer je osvedočeni ubica. Ljutit, naredio je da fratre (i njihovog magarca) nabodu na kolje, njemu omiljen način kažnjavanja. No, jedan kaluđer se spasao poltronisanjem i “slučaj” razglasio tad najsavremenijim načinom - knjigom.

Nekad besmisleno poltronisanje donese kontraefekat, tvrdi Pekić u „Zlatnom runu“. Recimo, podstakne i na prevrat. Kao onaj 1903., kad su iskasapljeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga od sopstvenih, na vernost zakletih oficira. Naime, narod je, kaže priča, više mrzeo Draginu braću, Nikodija i Nikolu, nego samu “Mašinku”, jer su bahato koristili zakonsko pravo da pri svakom njihovom ulasku u kafanu muzika mora da odsvira “tuš”, jer to prati dolazak “člana kraljevske porodice”. Pošto su imali slabe bešike, a voleli špricere, obesna braća su i po pet-šest puta odlazila i vraćala se u istu kafanu. A tad se ponovo sve prekidalo, makar se igralo i “Dragino kolo” A i ono je postojalo!      

Talentovani poltron, sad i ovde, piše govore svom šefu, najjače mu aplaudira dok ih čita (da svi vide i čuju) i još – hvata beleške! 

Pavle Malešev