Мајска скупштина демонстрација српске националне свести и заноса
„Био је то леп, врло леп пролетњи дан, кад се у Сремским Карловцима 1. маја 1848. одржала српска мајска скупштина. Ко је учествовао у тој скупштини никад неће заборавити тај дан, па су хиљаде Срба који су били на тој скупштини, њу као најпријатнију успомену живота у гроб понели...То није био српски конгрес, већ је то био један велики митинг, један велики народни збор, који је набујао као каква бујица. И сремскокарловчка пијаца, и друге улице, па порта Саборне цркве, и сав простор пред митрополитовим двором, пред резиденцијом, начичкан је био народом. Глава уз главу, да међу народом ни најмања стварчица не би могла на земљу пасти..“
Овим речима је знаменити српски политичар Михаило Полит Десанчић у својим сећањима на Српски покрет 1848/49. описао Мајску скупштину одржану од 1. до 3. маја по старом, односно од 13. до 15. маја 1848. по новом каледару у Сремским Карловцима, која је остала упамћена и уткана у колективно сећање као један од најзначајнијих догађаја у историји српског народа, нарочито оног његовог дела који је живео у склопу Аустроугарске царевине.
На почетку општенародног револуционарног покрета, који се заталасао у фебуару 1848. године у Француској и проширио све до гарница са Русијом, не заобилазећи ни Хабзбуршку монархију, као феудалну вишенационалну државу која је у политичком и привредном погледу заостајала за грађанским земљама западно од себе, Срби су се нашли у редовима и под заставом са Мађарима. Чак је српско сељаштво на вест о укидању кметства и феудалног господарења, пред олтаре својих цркава постављало слике Лајоша Кошута верујући да је он „уништио немешаге“ и створио „еру слободе“. На првим скуповима Срби у Будиму и Новом Саду, али и другде, нису се изјашњавали против заједничке државе са Мађарима, признавали су нову владу и мађарски као државни језик, а за себе су тражили признање сопствене народности, грађанску и верску равноправност, али и употребу српског језика у својим срединама. На народном збору у Новом Саду 27. марта су изнете жеље српског народа у 16 тачака којима се Мађарима нуди братска слога али тражи испуњење раније датих обаћања. Разлике у ставовима Срба и Мађара дошле су до дрматичног изражаја приликом априлских разговора у Пожуну између српске делагације коју су предводили Ђорђе Стратимировић и Александар Костић и вође мађарског националног покрета, тадашњег министра у влади, Лајоша Кошута, који је заступао идеју о превласти мађарског народа и непризнавању других немађарских народа у Угарској. То је довело до заштравања српско-мађарских односа и разлаза међу њима.
На збору сазваном поводом повратка новосадске депутације из Пожуна, обавештена о намерама мађарске владе да Србе мађаризује, маса окупљеног народа из порте Саборне цркве у Новом Саду под националним заставама упутила се у Карловце где је тражила од митрополита Јосифа Рајачића да за 13. мај сазове велику народну Скупштину. Мада је митрополит покушао да умири народ, предложивши да се пре сабора одржи нека врста припремног саветовања, био је приморан да се сагласи с предлогом да се скупштина ипак одржи 13. маја.
У Карловцима се тим поводом окупила маса људи, из готово свих српских крајева. Поред изабраних депутата било је присутно много света из других других српских земаља Монархије, као и из Србије и Црне Горе. Спомиње се да је било присутно озмеђу 10.000 и 15.000 људи. У говору којим је отворио скупштину митрополит је рекао: „Народни, на западу европејском родивши се покрет, допрео је већ и до нашег благословенога и милога народа и отечества. Сви народи траже своја прирођена, изгубљена или отета права, сви су се као из дубока сна пробудили, и стреме са свом силом да изгубљено нађу, а отето отму. Права свим народима обшта јесу: народност, језик, самосталност, вера, завичај, слобода мислити и мисли своје словом или писмом другима саобштити... И Србин, дакле, мора сва своја природна, политическа и верозакона права, била она изгубљена или отета, натраг добити и уживати.“
Одлуке Скупштине је народ одушевљено прихватио, али не и царски двор, који их је одбацио као незаконите. Срби нису признати за нацију него за верску скупину,а за решавање њихових жеља упућени су на мађарску владу, која је све српске захтеве оценила као отворену побуну и одлучила да са Србима „преговара“ оружјем. Рат Између Срба и Мађара је започео царски генерал Јанош Храбовски по наредби мађарске владе 12. јуна 1848. нападом на Карловце како би растурио Главни одбор који се тамо налазио. Под командом младог вожда како је народ прозвао Ђорђа Стратимировића Срби су одбили царско-мађарску војску и приморали је на повлачење, али је рат настављен.
Иако одлуке Мајске скупштине нису остварене, оне се сматрају врло значајним за историју Срба у Угарској , посебно за развитак њихове политичке мисли. Српски народни покрет из 1848. године је у повести српског народа оставио трајни траг који је представљао окосницу његовог политичког живота у будућности.
З. Милосављевић
