Реч о књизи „Чишћење слика“: Акт интерпретације, а не хигијене

Ако не успемо да их усагласимо и довољно контролишемо десиће се нежељени ефекти чије последице нећемо моћи уклонити. У низу рестаураторских метода, неповратнија операција од осталих, јесте чишћење уметничког дела. Уметничко дело, комплексни предмет кога посматрамо и изучавамо у међусобном односу неколико категорија, своди се на неопходно познавање уметничких техника и изворних карактеристика уметничког дела у комбинацији са актуелном потребом у савременом тренутку. У сложеном приступу рестаурације пресудну улогу игра један универзално невидљиви елемент кога називамо време.

Неограничено, свеприсутно време проузрокује опште затамњење на сликама, оно што сликари друкчије зову кожом, што им каткада иде у прилог – тако је дефинисао појам патине Балдинучи који и данас може бити прихваћен. Управо се око појмова патине, лака и лазура крије суштина чишћења уметничких дела. У овом, незахвалном раскораку делују конзерватори, баш како је и наведено у првом поглављу књиге: између метафизичког приступа историје уметности и оног директног, позитивистичког, у којем хемичари утврђују физичко стање ствари (из текста под насловом Чишћење слика: позитивизам и метафизика Дејвида Бомфорда, хемичара и конзерватора Националне галерије у Лондону). 

Књига ''Чишћење слика и других полихромних површина'', аутора др Даниеле Королије Црквењаков, конзерватора, и др Слободана Гаџурића, хемичара, представља изузетно мултидисциплинарно дело настало трудом заједничких настојања у циљу анулирања недостатка у стручној литератури објављеној на српском језику. Књига коју вечерас представљамо у исти час је теоријска и етичка расправа о приступу чишћењу у трагању за мером приликом чишћења али и бројним последицама које конзерваторска операција чишћења може да има док посматрамо лице слике. Интегритет визуелног аспекта уметничког дела је неприкосновени циљ његовог очувања, у непрестаном испитивању структуре и деликатном односу поштовања уметничких и историјских разлога. То добро знају аутори ове књиге чија се употребна вредност шири далеко изван домета теорије исписујући свим конзерваторима преко потребан приручник, практично штиво које увек треба да нам је отворено на столу атељеа.

У оба дела књиге присутно је становиште засновано на сталном преиспитивању  наших али и поступака prеthodnika који су нам оставили у наслеђе бројне слојеве позитивних и негативних примера. Ови трагови су данас поље за деловање уз упутства које се могу прочитати у књизи, као истинско богатство унутар кога се знање умножава уз сталну размену искустава. Поред примера из праксе Галерије Матице српске дати су и примери из чувених европских конзерваторских атељеа. Ни они нису одабрани случајно – они су резултат стручне сарадње која је развијана низ година и која траје у оквиру међународне сарадње ГМС са сродним институцијама, пре свега из Италије и Аустрије.

У првом делу књиге се уводе елементи хемије док се у другом дискутује процес чишћења. Конзерваторски, хемичарски као и теоријски приступ чишћењу уметничких дела међусобно се допуњују и надограђују у преплету хемијских веза, растварања и чврстих супстанци у течностима, органских растварача и тестова растворљивости, ка води као растварачу, у окриљу протолитичке теорије киселина и база. Све до метода чишћења на бази органских растварача, у спровођењу проба чишћења, у поступности, ка дискусији о томе шта је тражени ефекат чишћења када су супротстављени приступи чишћењу, оних који су заговарали тотално чишћење слика  тј. уклањање свих трагова лака, и оних који су бранили уздржанији приступ у чишћењу, уз хуманистички став да је чишћење „акт интерпретације а не хигијене“.

Данило Вуксановић