Када се у Србији прича о пољопривреди, поготово на оним местима на којима се о њеној судбини и одлучује, стереотипи о српском сељаку су још увек до те мере јаки, да и најобичнији конзументи средстава модерних комуникација пољопривредника у централном делу земље замишљају као мученика под шајкачом и опанцима шиљканима на ногама, док „северњака“ илити војвођанског паора виде као дежмекастог мелахоника обученог у беле, широке „гаће“ са све масним шеширићем на глави и влати пшеничне сламе у устима.
