ОкоТВоко: Боца на Сокоцу
„Неће гара да прими вакцину, она боцу прима на Сокоцу” је хит који ће обележити ово време и увек ће нас сетити на ово време имунизације. Крајишници и њихова еротска пошалица је хит на Јутјубу. Не би наш народ био такав да није одмах измислио еротску пошалицу и да се није ударило антиваксерско коло и парти.
Медији постају неозбиљни када је у питању горућа тема ваксери и антиваксери. У име рејтинга је дозвољено све па чак и доводити у студио стручњаке свакаквих фела и правити циркус а све због његовог величанства рејтинга. Народ је слуђен што од теоретичара завера, што због различитих информација које му се пласирају. Један од налуђих дуела је био на телевизији К1 где су дискутовали Мила Алечковић и Горан Весић. Дискусија ће већ прећи 300.000 гледања. Али какав је то тренутак кад гости и водитељи изгубе живце и када суштински не сазнамо ништа него се још више уплашимо? Јер Србија је постала једна велика медијска дрека и упадање другима у реч. Толико ово дуго траје. Толико су људи постали нервозни да пуцају по шавовима. И онда се десило у истој недељи у живом програму у „Менталном разгибавању” пуцање Дарка Митровића који је у емисији јавно дао отказ и бацио бубицу. Некако се опио у илузији да на телевизији може да прича шта хоће. И ту је била грешка. Нико никада на телевизји није могао да прича шта хоће јер је познато шта су то уређивачке политике. Ођедном од њега сазнадасмо које су све то личности уредници овог програма. И кренуо је рат по Твитеру. Иван Ивановић је констатовао о Дарку да је болестан човек, да му треба помоћ, пријатељски а не сексуални загрљај и вероватно да седативно послуша песму Наде Топчагић „Треба ми раме твоје”. Покушао је тако да објасни Иван који је каријеру направио тако што је боцкао друге. Проблем у читавом случају је што су се опет колеге посвађале. Што се не слажу ни они за које смо сигурни да је требало да буду на истој страни барикаде. Проблем је као у филму „Маратонци” што је сваки телевизијски Лаки помало нервозан. Велики проблем је што је све мање колегијалности и солидарности.
Не смеју водитељи да губе живце. Било да воде јутарњи програм, било да су аутори најгледанијих ток шоу програма. Сваки новинар мора да буде свестан своје кармичке одговорности - шта говори, шта заступа, кога зове у госте. Манир џиберизма, псовања, кафанског вођења програма постоја опасан проблем наших телевизија. Одавно се овде изгубила свака мера и професионализам. Кажу да је простаклук дивна наша особина па зато воле Србе. Поједине емисије на кабловским телевизијама где је свака друга реч уличарска, не води наш друштвени живот у добро стање. Овде је грађански рат одавно почео. Етикетирају се политички противници. Мобингују су личности који су ван калупа. Извргавање руглу појединих личности је манир. Корона можда има и решење. Али увек се кад гледам овакве ратове на Твитеру, кад гледам овакве телевизијске програме сетим оног чувеног билборда из Власенице „Тешко Богу са нама какви смо”.
И док она прима боцу на Сокоцу, а ми сваки дан примамо телевизијску дозу агресије и беснила, не видим шта може да се деси да постанемо људи као што смо некада били, солидарни и коректни. То је већ тема моје следеће колумне. Поскупело је све на пијаци, по радњама, али људи, људи су највише поскупели.
Александар Филиповић
