Сећање: Зафир Хаџиманов (1943 - 2021), песник, глумац, певач...

Рођен је 25. децембра 1943. у Кавадарцима. Његов отац, Васил Хаџиманов, први се у породици почео озбиљније бавити музиком, и то још током средњошколских дана у Велесу. Иако је касније уписао Фармацеутски факултет у Београду, а онда завршио и музички одсек Више педагошке школе у Скопљу, цео живот је посветио традиционалној македонској музици.

Мој отац је био једна изванредна личност, испричао је својевремено Зафир за „Дневник”.

Без обзира што је био магистар фармације, додао је том приликом Зафир, одлучио да се посвети музици за коју је био богом дан.

Имао је апсолутан слух: ви му певате, он слуша и пише ноте. Од своје седамнаесте године почео је да записује народне песе и иза њега је остао опус од око шест хиљада етномузиколошких записа. Ено их у Македонској академији наука и уметности, чекају неке светлије дане...

Зафир је дипломирао 1967. на Факултету драмских уметности у Београду, али је пре тога већ постао познато лице, будући да је наступио на фестивалима у Сплиту, Загребу и Опатији. Исте те, 1967, заблистао је и на великом платну, у и данас популарном кримићу „Нож” Жике Митровића, који му је поверио улогу популарног певача - и жртве убиства - Александера Киша, као и култном остварењу „Македонска крвава свадба” Трајча Попова... 

Руку на срце, заиста сам био као богом дан за ту улогу Спасета у „Свадби”. Чобанче које има можда двадесет година, а у моменту је сазрео. Наравно, велика је ствар кад Давид победи Голијата, кад клинац који јури за овцама победи великог бега. И данас у свакој кући Македонаца у Америци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, имају снимак "Крваве македноске свадбе". Када сам био на турнејама у тим земљама, људи би ме позивали на вечеру, на кафу, пиће, а како где уђем, "Свадба" иде са екрана...

У то време ће се заљубити у певачицу Сенку Велетанлић, с којом је 1973. добио сина Васила, данас једног од најпризнатијих yеz пијаниста на овим просторима. Током седамдесетих и осамдесетих више је био присутан на музичкој но на филмској, телевизијској или позоришној сцени. Ипак, на позив редитеља Воје Солдатовића долази 1992. у Српску Атину, где ће остварити улогу о којој и данас причају сви који су гледали новосадског „Виолинисту на крову”. Уосталом, ова поставка чувеног мјузикла Бока и Стејна ће у Српском народном позоришту доживети чак 120 извођења

Имао сам 48 година када је „Виолиниста” премијерно изведен у Новом Саду. Пуно сам знао и није ме срамота да кажем како сам, бар из мог угла гледано, био, што мјузикла. тиче један од најобразованијих људи у екс Југославији. Још као студент сам се у Америци нагледао мјузикала. Све време сам био у Ацтор студиу и из прве руке сам добијао информације које су prеthodno добијали и Марлон Брандо, Мерлин Монро... Стипендију за постдипломске студије у најбољој мјузикл школи Maynooth Мусиц School сам одбио зато што сам у међувремену добио главне улоге у филмовима "Нож" и "Крвава македонска свадба", па онда победио на неколико фестивала забавне музике, потом отишао на три опасне турнеје по Совјетском Савезу, зарадио прве паре. С обзиром на то да је Југославија тада ишла вертикално у вис и с обзиром на то да сам се заљубио у Сенку, одлучио сам да ипак не одем поново у САД. Јер, да сам отишао, не бих се вратио...

Будући да је са улогом Тејвија наступао и у Позоришту на Теразијама, као и у великом стађоне пројекту „Виолинисте” у Бостону, било је то укупно више од 200 представа у којима је играо Тејвјеа. По властитом признању, један од највећих комплимената у својој дугогодишњој каријери Зафир Hayimanov добио је од легендарне Мире Бањац. „Дође она коначно у СНП да гледа ’Виолинисту на крову’ и каже ми: ’Ова твоја партнерка Соња Стипић ми се попела на главу, прича о теби као да си Лоренс Оливије и, ево, дошла сам да видим ту представу’. Заврши се ’Виолиниста’ и ја добијем највећи комплимент који је неко могао да ми да. Мира је дошла, куцнула на врата гардеробе и рекла ми: ’И кад те нема на сцени, највише си присутан’, затвори врата и оде...”

Знао је Зафир да каже како је Нови Сад „трећи град” његовог живота: „Ако сам у Скопљу провео детињство, у Београду младост и зрелост, у Новом Саду сам остарио. Стекао сам сјајне пријатеље, изванредне људе, дружио се са невероватним уметницима, лекарима, мангупима, боемима и са изванредним дамама. Био сам окружен лепим светом. Али као и увек, постоји контратежа лепом. Неколико типова који ништа не раде, него седе по кафанама и пресипају из шупљег у празно, стално су тражили разлог да скину ’Виолинисту’ са репертоара. Ма...”

Уследиле су потом још неке значајне улоге на сцени, попут Жана Валжана у "Јадницима" у земунском „Мадлениануму”. У међувремену је објавио неколико збирки песама на српском и македонском језику, а 2007. је промовисан у почасног амбасадора културе Македоније у Србији. У поводу 55 година уметничког рада, 28. новембра 2014. објављен је његов компилацијски албум на коме се нашло 19 песама. 

Иначе, мање је познато да је Зафир подигао и виноград у близини Сланкамена: „Успем од тога да направим 300 литара вина и неких 40 литара лозе. Буде ту мало и шљива, јабука... Играм се сам, углавном, осим када нешто ваља озбиљније урадити. Тада зовнем неке другаре да помогну или платим људе... Кад год сам раније ишао у Нови Сад, свраћао сам у Сланкамен у одласку или повратку. Наравно, био сам и млађи, сада више не могу. Ипак, одем понекад на три дана: први дан припреме, други дан се ради, а трећи се опустимо и мало дегустирамо. Једино што је времена за та дружења све мање. Али га ипак украдем...

Зафир Хаџиманов је преминуо 27. марта од последица инфекције корона вирусом.

Његово велико срце није успело да победи битку са овом грозном болешћу, речи су којима се од оца опростио Васил Хаџиманов.

„За собом је оставио право богатство, од песама које је тако мајсторски лако певао, преко својих многобројних и разноврсних композиција, књига поезије и прозе, па све до ненадмашивих улога у позоришту и на филму. Његов несавладив дух, способност да се у свакој ситуацији снађе и нађе на ногама, енергија да све што ради увек ради целим својим бићем, а да док све то ради буде истовремено врхунски шмекер... то мора да се памти”.

М. Стајић