Данас се обележева 140 година рада Црвеног крста Новог Сада

Међу њима истицао се рад хуманитарних удружења, основаних са идејом да помогну немоћним, сиромашним, гладним и болесним суграђанима који су, у оскудици свих добара, били осуђени на тежак и неизвестан живот. Хуманитарним послом нарочито се одликовао велики број жена из угледних новосадских породица које су милосрђе и хуманитарни рад сматрале својом хришћанском и људском обавезом.

Међу многим таквим хуманитарним удружењима истичу се „женска доброчинитељна“ друштва основана са жељом да помогну, попут „Кола напредног женскиња“, „Матице напредних жена“, „Коре хлеба“, „Кола српских сестара“ и, посебно, „Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“, претече Црвеног крста Новог Сада. Као организација, Црвени крст Новог Сада званично је од надлежних угарских власти потврђен 7. јула 1881. године када је датиран допис Земаљског удружења Црвеног крста у Будимпешти упућен Одбору за Црвени крст града Новог Сада, којим се налаже претварање добротворних женских друштава у испоставе тј. подружнице Црвеног крста. Ипак, као датум оснивања Црвеног крста у Новом Саду, може се сматрати покретање Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, чија су Правила одобрена од угарске Владе 21. марта 1881. године.

У дугој историји новосадског Црвеног крста списак хуманитарног деловања скоро да је бесконачан. За време Босанско-херцеговачког устанка, али и ратова за ослобођење које су Србија и Црна Гора водиле против Турске, српске хуманитарне организације у Новом Саду активне су на прикупљању добровољних прилога за херцеговачко-босанску сиротињу и нејач.

У тешким данима Првог светског рата, наш народ се на подручју Новог Сада организовао и спроводи  хуманитарне акције за спасавање сиромашне, напуштене и гладне српске деце из Босне и Херцеговине, које је у редовним условима спроводио Црвени крст. Почетком хиљаду деветсто осамнаесте у ове крајеве доведено је на хиљаде ратом угрожене српске деце која су смештена по српским кућама. Како су чланице српских женских задруга биле ангажоване на раду у војним болницама Црвеног крста, бригу око смештања деце преузели су посебни одбори.

Први задатак после Првог светског рата, након оснивања организације Црвеног крста у Новом Саду, састојао се у прикупљању добровољних прилога у новцу, намирницама и текстилу за ратом опустошене крајеве Србије. Тадашњи низ предузетих корака показали су се визионарским, посебно у области социјалног старања и бриге о сиромашним и занемоћалим суграђанима.

И током постојања Краљевине СХС и Краљевине Југославије, Црвени крст у Новом Саду имао је велику улогу и значај, а његове активности биле су широко разгранате, и усмерене на помагање сиромашнима нарочито кроз рад Народних кухиња, помоћ пострадалима од поплава, прикупљање материјалних средстава и хране за пасивне крајеве, и организовање летовалишта и курсева за добровољне болничарке. Све те активности одразиле су се позитивно и на подизање свести грађана Новог Сада о значају мисије и улоге Црвеног крста.

На самом почетку Другог светског рата и окупације расформирана је како организација Црвеног крста Краљевине Југославије, тако и Црвени крст Новог Сада, уместо кога је на подручју Града и Бачке установљена Новосадска филијала Мађарског Црвеног крста, који је деловао под окриљем Хортијевих окупационих фашистичких снага. За време рата антифашистичка борба је подразумевала набавку санитетског материјала и лекова преко тајних веза и симпатизера спремних да помогну, али системске организације није било. Убрзо, по ослобођењу Новог Сада, формирана је градска организација Црвеног крста са задатком окупљања и оспособљавања што већег броја волонтера за обављање задатака из домена активности Црвеног крста.

У послератном периоду Црвени крст Новог Сада, поред спровођења бројних годишњих планских активности, био је почесто мобилисан и тада када су на народ и имовину свом силином ударале природне стихије и недаће попут земљотреса у Скопљу 1963. године, катастрофалних поплава у мају и јуну 1965, земљотреса у Бања Луци и поплава на југу Србије исте године, солидаришући се и пружајући помоћ угроженима, не осврћући се при том на градске и тадашње републичке границе.

Избијањем грађанског рата на подручју бивше Југославије, посебно у периоду 1991 – 1995. године, новосадски Црвени крст, био је на тешком испиту хуманости, али и издржљивости људских и материјалних капацитета. Само у периоду од 1. јула 1991. до 30. новембра 1992. године у Нови Сад се слило 32.700 избеглих и прогнаних лица са територије Хрватске и Босне и Херцеговине, којима је пружена хумана рука прве и најосновније помоћи. А, као и увек у традицији дугој век ипо, чланови и волонтери Црвеног крста Новог Сада су, по проглашењу ванредног стања услед избијања пандемије КОВИД-19, без двоумљења похитали да пруже помоћ својим најугроженијим суграђанима, пензионерима и оболелима. У првом таласу пандемије 119 волонтера, уз 11.820 сати ангажовања, нашло се при руци за 3.940 домаћинстава и 10.638 појединаца.

Само током 2020. године у народним кухињама подељено је 158.000 оброка и 9.600 прехрамбених пакета, а 1.500 малишана из социјално угрожених породица обрадовано је новогодишњим пакетићима. Уз још много тога, уз слоган „да крв чека пацијента, а не пацијент крв“ у 140 организованих акција добровољног давања крви прикупљено је преко 10 хиљада јединица најдрагоценије течности „која живот значи“, док су своме граду и суграђанима волонтери Црвеног крста Новог Сада поклонили преко 90.000 волонтерских сати.

На челу ове најхуманије градске организације, од оснивања до данас, налазиле су се по правилу угледне личности, грађани Новог Сада, које су, свака на свој начин, дале историјски и посебно хумани печат у његовом деловању, почев од првог председника Теодора фон Хирша, Софије Дунђерске, Дафине-Нане Натошевић, Варваре и Виде Варађанин преко Теодоре-Доре Дунђерске, др Лазара Марковића и других, до Драгана Лазића, актуелног секретара Црвеног крста Новог Сада и председника, пуковника др Братољуба Бркљаче. И међу активистима и волонтерима своје место нашле су, и налазе, најугледније личности, високи чиновници, градоначелници, официри, занатлије, професори, адвокати, многи интелектуалци и људи хуманистичких уверења и ставова.

Значај Црвеног крста Новог Сада и његов друштвени статус понајбоље осликавају речи проф. др Драгана Радовановића, председника Црвеног крста Србије: „Црвени крст Новог Сада је веома важан за функционисање читавог Црвеног крста у Србији и представља одличан пример добро организоване и ефикасне организације Црвеног крста, која покрива један од највећих градова у Србији. Такође, има изванредну сарадњу с локалном самоуправом, што даје још већу ефикасност раду Црвеног крста града. Веома је важан тај однос међусобне сарадње, поверења и поштовања између партнера, Црвеног крста и Скупштине града, што му омогућава да има активности и много шире од оних које су карактеристичне за Црвени крст.”

Црвени крст Новог Сада данас, са 101 Основном организацијом које окупљају 15.662 члана и 95 актива са 3.550 чланова, представља велику фамилију, праву армију волонтера и запослених професионалаца као изузетно важног сегмента ове најхуманије организације. Сви они уједињени су око принципа који чине суштину постојања Црвеног крста, хуманости, непристрасности, неутралности, независности, добровољности, јединства и универзалности.

Тешко је и замислити функционисање Новог Сада без организације Црвеног крста, коју не чине тек зграда, складишта, или возила, већ хумани, вредни и савесни професионалци и волонтери без којих Црвени крст Новог Сада не би постојао, или барем не би био то што јесте.

Кроз једно ипо вековно постојање и непрекидно деловање, продуктивност Црвеног крста Новог Сада мерена је тек осмесима среће и задовољства, погледима захвалности и по којом сузом радосницом бројних корисника. Зар треба нешто више од тога!

проф. др Владимир Баровић

Будимир М. Попадић

Драган Лазић