Јелена Кикић и Ненад Савковић, чаролија акробаланса

Јелена је дипломирала архитектуру, а Ненад на ДИФ-у, али су обоје цео живот у спорту и акробаланс им није био преизазован залогај, али јесте лекција коју већ две године деле са свима које ова дисциплина занима. А како и где можете да им се придружите, погледајте на њиховим друштвеним мрежама под називом „НС Ацробаланце“.

НЕНАД: Прво је све била зезанција, хајде да те подигнем овако, ’ајде онако, ’ајде ово, оно... Па смо тражили идеје како све можемо да се преврћемо, што нас је довело до тога да сам већ имамо и своју школу акробатике. Акробаланс као назив је спој свих дисциплина које се тичу акробатике и баланса, микс је акро-плеса, гимнастике, циркуске акробатике, све где нема ограничења и неких правила.

Док се не поломиш, све је дозвољено?

НЕНАД: Тако је, док се не поломиш, све је добро.

Будући да си ти из света архитектуре, колико ти је било изазовно да се бавиш овим?

ЈЕЛЕНА: Цео живот сам у неком спорту. Ово ме је оволико и задржало јер у осталим спортовима имаш неки лимит, у позама, корацима, покретима,... док овде има више слободе и, иако смо у овоме четири године, имам осећај као да смо тек почели. Баш је непресушна јама шта све можеш да научиш и пробаш, никад не може да досади.

НЕНАД: И за неке елементе које ми сад покушавамо да савладамо, треба доста времена, не може из другог пута да се перфектно ради.

Шта сте у свему овоме морали прво да научите?

ЈЕЛЕНА: Како да комуницирамо...

НЕНАД: Заиста, ово је баш тест за везу, за однос, мораш да сарађујеш. Морате баш обоје да радите добро и да исправљате шта год да не ваља. Мора да се прича.

ЈЕЛЕНА: А и не може да буде - ја радим како треба, а ти не радиш!

НЕНАД: Заправо, и ми смо то радили на почетку, али сад много мање. Парови кад нам долазе на тренинг, то је прва ствар коју покушавамо да им објаснимо. Свађом неће нигде стићи...

Значи, ви сте и брачни саветници и тренери и...

НЕНАД: У исто време и то.

ЈЕЛЕНА: У радној биографији ми и то стоји... Морате да будете на истој страни. Може добар рад и кад је 50-50, али ако се нешто деси да радимо а ја не могу да одрадим свој део посла, онда он уради мало више и ми успемо. Баш морамо обоје да желимо да успемо, а ко је више радио то је мање битно.

НЕНАД: Да, и битно је да се адаптирате... И најлепше је кад је мања физичка разлика међу паровима, тад се најбоље види техника.

Колико вам је времена требало да научите да се не повредите?

ЈЕЛЕНА: Баш недавно смо причали о томе, за ове четири године нисмо имали озбиљнијих повреда. Било је падова, али то се једноставно подразумева...

НЕНАД: Треба направити услове за падање, јер си свестан да су добре шансе да паднеш.

ЈЕЛЕНА: А и научиш како да паднеш...

НЕНАД: Кад смо учили, мало је било споријег контања јер није имао ко да нам каже како треба, и више смо падали. А ови наши који нам долазе на тренинге, брзо су нас стигли... Морамо да им бежимо, а не можеш им побећи, брзо све сконтају.

Добро, то је и лепота овога што радите, а верујем да вас додатно мотивише да константно будете бољи... Има ли неки елемент који је посебно изазован и тежак, а желите да га усавршите?

НЕНАД: Тај елеменат се зове „моно екстендид хенд т хенд” и она треба да уради стој на мојим рукама.

ЈЕЛЕНА: Е сад, шта би био врхунац наше каријере... Да се тако држимо на једној руци. И кад то успемо, ја ћу себи да направим споменик! Буквално - себи.

А он поред како клечи и тапше ти... Шта је још све битно о чему би требало да водите рачуна - исхрана, темпо живота,...?

НЕНАД: То би било дивно. Али ми нисмо професионални, али се трудимо да имамо редовно тренинге, пет-шест пута недељно, од тога и држимо другима. Што се тиче исхране, не једемо баш стално макар шта...

ЈЕЛЕНА: Ми имамо проблем што заборавимо да једемо. Само је потребно да слушате своје тело. Има дана кад нам не иде да радимо захтевније тренинге, па тај дан радимо лакше елементе, вратимо се основама, радимо на флексибилности, вежбамо стојеве и тако. Помаже нам да се ујутру истеглимо, битно је да је константно...

НЕНАД: Кад смо почели, њој није био најбољи стој на рукама и то је, мање-више, сама усавршила кроз рад, сваког дана код куће. Сад кад је држим, осетим да је то то, а исто тако се надам и да она осети кад сам јачи јер сам тренирао мало више... Конташ шта хоћу да кажем...?

Да, да... А колико су Новосађани отворени ка новинама и заинтересовани да се опробају на вашим тренинзима?

ЈЕЛЕНА: Новосађани су, као и у свему, резервисани за све што је ново. Ми већ две године држимо тренинге и тек сад имамо неку стабилну екипу која је редовна на тренинзима. Често вежбамо напољу, па нам доста људи приђе, али неће да дођу на тренинг... Виђам на друштвеним мрежама да људи самостално раде акројогу и примећујем да полако расте свест о постојању овог спорта, али је ваљда потребно да прође још неко време.

НЕНАД: Приметили смо да је у Београду много бољи одзив, јер и тамо држимо радионице. Да, тамо има више људи, али је највише до тога да су другачијег менталитета, некако су бржи.

Како изгледа тренинг кад вам се не тренира?

НЕНАД: Истежемо се и тако то...

ЈЕЛЕНА: Одемо да једемо.

НЕНАД: Акробаланс се садржи из базе кад лежи и кад стоји. Она је летач, има много лепшу титулу... Има елемената који су статични, па онда полако радимо и могу да кажем да уживамо у томе.

ЈЕЛЕНА: Нема тих дана да нам се не тренира, можда једном од нас, али обоје дођемо на тренинг и онда један другог покрећемо.

НЕНАД: Стварно је то предност што радимо у пару.

Ово је и најбоље да се ради у пару...

НЕНАД: Да, у пару, тројци, четворци, петорци...

ЈЕЛЕНА: Што нас је више, раде се компликованији елементи. Ми смо осуђени да радимо у двоје, али ако се ови наши задрже још мало и узнапредују, моћи ћемо у троје, четворо...

НЕНАД: Ја бих волео да нас неки од њих стигну, јер тад постаје занимљивије, можемо да радимо са две базе, два летача, баш свашта може да се ради.

Л. Радловачки