Jelena Kikić i Nenad Savković, čarolija akrobalansa

Jelena je diplomirala arhitekturu, a Nenad na DIF-u, ali su oboje ceo život u sportu i akrobalans im nije bio preizazovan zalogaj, ali jeste lekcija koju već dve godine dele sa svima koje ova disciplina zanima. A kako i gde možete da im se pridružite, pogledajte na njihovim društvenim mrežama pod nazivom „NS Acrobalance“.

NENAD: Prvo je sve bila zezancija, hajde da te podignem ovako, ’ajde onako, ’ajde ovo, ono... Pa smo tražili ideje kako sve možemo da se prevrćemo, što nas je dovelo do toga da sam već imamo i svoju školu akrobatike. Akrobalans kao naziv je spoj svih disciplina koje se tiču akrobatike i balansa, miks je akro-plesa, gimnastike, cirkuske akrobatike, sve gde nema ograničenja i nekih pravila.

Dok se ne polomiš, sve je dozvoljeno?

NENAD: Tako je, dok se ne polomiš, sve je dobro.

Budući da si ti iz sveta arhitekture, koliko ti je bilo izazovno da se baviš ovim?

JELENA: Ceo život sam u nekom sportu. Ovo me je ovoliko i zadržalo jer u ostalim sportovima imaš neki limit, u pozama, koracima, pokretima,... dok ovde ima više slobode i, iako smo u ovome četiri godine, imam osećaj kao da smo tek počeli. Baš je nepresušna jama šta sve možeš da naučiš i probaš, nikad ne može da dosadi.

NENAD: I za neke elemente koje mi sad pokušavamo da savladamo, treba dosta vremena, ne može iz drugog puta da se perfektno radi.

Šta ste u svemu ovome morali prvo da naučite?

JELENA: Kako da komuniciramo...

NENAD: Zaista, ovo je baš test za vezu, za odnos, moraš da sarađuješ. Morate baš oboje da radite dobro i da ispravljate šta god da ne valja. Mora da se priča.

JELENA: A i ne može da bude - ja radim kako treba, a ti ne radiš!

NENAD: Zapravo, i mi smo to radili na početku, ali sad mnogo manje. Parovi kad nam dolaze na trening, to je prva stvar koju pokušavamo da im objasnimo. Svađom neće nigde stići...

Znači, vi ste i bračni savetnici i treneri i...

NENAD: U isto vreme i to.

JELENA: U radnoj biografiji mi i to stoji... Morate da budete na istoj strani. Može dobar rad i kad je 50-50, ali ako se nešto desi da radimo a ja ne mogu da odradim svoj deo posla, onda on uradi malo više i mi uspemo. Baš moramo oboje da želimo da uspemo, a ko je više radio to je manje bitno.

NENAD: Da, i bitno je da se adaptirate... I najlepše je kad je manja fizička razlika među parovima, tad se najbolje vidi tehnika.

Koliko vam je vremena trebalo da naučite da se ne povredite?

JELENA: Baš nedavno smo pričali o tome, za ove četiri godine nismo imali ozbiljnijih povreda. Bilo je padova, ali to se jednostavno podrazumeva...

NENAD: Treba napraviti uslove za padanje, jer si svestan da su dobre šanse da padneš.

JELENA: A i naučiš kako da padneš...

NENAD: Kad smo učili, malo je bilo sporijeg kontanja jer nije imao ko da nam kaže kako treba, i više smo padali. A ovi naši koji nam dolaze na treninge, brzo su nas stigli... Moramo da im bežimo, a ne možeš im pobeći, brzo sve skontaju.

Dobro, to je i lepota ovoga što radite, a verujem da vas dodatno motiviše da konstantno budete bolji... Ima li neki element koji je posebno izazovan i težak, a želite da ga usavršite?

NENAD: Taj elemenat se zove „mono ekstendid hend t hend” i ona treba da uradi stoj na mojim rukama.

JELENA: E sad, šta bi bio vrhunac naše karijere... Da se tako držimo na jednoj ruci. I kad to uspemo, ja ću sebi da napravim spomenik! Bukvalno - sebi.

A on pored kako kleči i tapše ti... Šta je još sve bitno o čemu bi trebalo da vodite računa - ishrana, tempo života,...?

NENAD: To bi bilo divno. Ali mi nismo profesionalni, ali se trudimo da imamo redovno treninge, pet-šest puta nedeljno, od toga i držimo drugima. Što se tiče ishrane, ne jedemo baš stalno makar šta...

JELENA: Mi imamo problem što zaboravimo da jedemo. Samo je potrebno da slušate svoje telo. Ima dana kad nam ne ide da radimo zahtevnije treninge, pa taj dan radimo lakše elemente, vratimo se osnovama, radimo na fleksibilnosti, vežbamo stojeve i tako. Pomaže nam da se ujutru isteglimo, bitno je da je konstantno...

NENAD: Kad smo počeli, njoj nije bio najbolji stoj na rukama i to je, manje-više, sama usavršila kroz rad, svakog dana kod kuće. Sad kad je držim, osetim da je to to, a isto tako se nadam i da ona oseti kad sam jači jer sam trenirao malo više... Kontaš šta hoću da kažem...?

Da, da... A koliko su Novosađani otvoreni ka novinama i zainteresovani da se oprobaju na vašim treninzima?

JELENA: Novosađani su, kao i u svemu, rezervisani za sve što je novo. Mi već dve godine držimo treninge i tek sad imamo neku stabilnu ekipu koja je redovna na treninzima. Često vežbamo napolju, pa nam dosta ljudi priđe, ali neće da dođu na trening... Viđam na društvenim mrežama da ljudi samostalno rade akrojogu i primećujem da polako raste svest o postojanju ovog sporta, ali je valjda potrebno da prođe još neko vreme.

NENAD: Primetili smo da je u Beogradu mnogo bolji odziv, jer i tamo držimo radionice. Da, tamo ima više ljudi, ali je najviše do toga da su drugačijeg mentaliteta, nekako su brži.

Kako izgleda trening kad vam se ne trenira?

NENAD: Istežemo se i tako to...

JELENA: Odemo da jedemo.

NENAD: Akrobalans se sadrži iz baze kad leži i kad stoji. Ona je letač, ima mnogo lepšu titulu... Ima elemenata koji su statični, pa onda polako radimo i mogu da kažem da uživamo u tome.

JELENA: Nema tih dana da nam se ne trenira, možda jednom od nas, ali oboje dođemo na trening i onda jedan drugog pokrećemo.

NENAD: Stvarno je to prednost što radimo u paru.

Ovo je i najbolje da se radi u paru...

NENAD: Da, u paru, trojci, četvorci, petorci...

JELENA: Što nas je više, rade se komplikovaniji elementi. Mi smo osuđeni da radimo u dvoje, ali ako se ovi naši zadrže još malo i uznapreduju, moći ćemo u troje, četvoro...

NENAD: Ja bih voleo da nas neki od njih stignu, jer tad postaje zanimljivije, možemo da radimo sa dve baze, dva letača, baš svašta može da se radi.

L. Radlovački