Пузајућа документарно-телевизијска ревизија историје Другог светског рата

Канали попут „History“ и „Виасат History“ у телевизијски питкој форми емитују документарце који су наизглед едукативни, али се, за иоле упућене, потпуно огољено баве ако не својеврсном пузајућом делимичном ревизијом највеће ратне кланице 20. века, а оно наметањем дискурса који је у најмању руку претерано благонаклон према две победничке силе, енглеској и америчкој, док ону која је у паклу створеном наци-фашистичким мегаломанијом поднела жртве без  преседана, совјетску, поставља на маргину последњег у низу светских сукоба.

Слике и нарација ових документараца су класичан пример моделирања представе  о „добрим и лошим момцима“ када се говори о удруженим савезницима који су се супротставили немачком нацизму и италијанском фашизму. Препуштање Чехословачке пангерманском наци-комадању и Чембрленово махање папиром бедног Минхенског споразума из 1938. је наравно цивилизован британско-француски покушај зауздавања Хитлера, док је совјетско-немачки споразум Молотов-Рибентроп најмање покушај одлагања немачког напада на, тада за рат неспремни, СССР, а више неутажива тежња руског империјализма ка комадању Пољске. Пад Белгије, Холандије и Француске је последица фактора изненађења и техничке супериорности бепрекорно моторизованих Немаца, док је успех „Барбаросе“, односно напада на СССР резултат глупости московске Ставке (Врховне команде ), пошто се Вермахт, гле чуда, годину дана касније у 80 одсто случајева ослањао на транспорт коњским запрегама и поред тога што је до 1942. године био снабдеван са преко 130.000 камиона америчког отвореног љубитеља нациста, Хенрија Форда.

Брзо запоседање огромних пространстава совјетске империје је резултирало ослобађањем Украјинаца, Литванаца и осталих балтичких народа од Стаљинове суровости, што је код ових било прихваћено са радошћу, али „наивни“ нацисти нису схватили ову чињеницу па су претераном окупаторском строгошћу окренули народ против себе индукујући снажан партизански покрет у позадини. Детаљно се описује и почетак истребљења Јевреја на окупираним територијама, али се по правилу ни не спомиње учешће колаборантских украјинских и балтичких јединица у погромима и овом геноциду. „Барбароса“ је довела до брзе евакуације неколико хиљада фабрика на исток руског пространства за свега месец-два, али то је по ауторима ових документараца ништа у успоредби повећања продукције ратних фабрика у САД и Великој Британији, које су од тих истих нациста били удаљени хиљадама километара или Ламаншом који је чувала енглеска армада, најјача морнарица на свету у том моменту.

Покрети отпора

Двоструки аршини се виде и у третирању покрета отпора у окупираној Европи. Док се по броју припадника и учинку истичу маргинални покрети попут оних у Француској, Данској, Холандији, Италији...те, 1944. са укупно 30.000 бораца у комунистичком и националистичком покрету, нешто значајнији у Грчкој, онај партизански у Југославији, који је у моменту искрцавања англоамеричких савезника на обале Нормандије располагао са чак 50 дивизија (односно три пута више бораца него искрцаних Англосаксонаца на француске обале), властито ваздухопловство и поморско десантне јединице, не само да се ни не спомиње, већ се документарни снимци које су сачинили чланови страних војних мисија при Народноослободилачкој војсци и партизанским одредима Југославије без и мало стида користе као прикази грчких  и италијанских партизана и француских макија.

Само по себи се подразумева да у оваквом телевизијско-документарном тумачењу Другог светског рата нема места ни спомену, данашњих уважених чланица ЕУ, а тада колаборантских, недвојбено фашистичких творевина попут Независне државе Хрватске, Словачке, Мађарске, Румуније, балтичких земаља...

Занимљива је и појава да, очигледно се ослањајући на данашњу, важећу геополитичку мапу света, аутори говоре о совјетској армији искључиво као руској, при чему, са ретким изузетком Жукова, не налазе ни један разлог да поименично наведу и неке друге команданте попут Коњева, Рокосовског, Толбухина...док са друге стране не пропуштају да нагласе хероизам и генијалност готово свих немачких, енглеских и америчких генерала, почев од генерал-мајора, команданата корпуса и дивизија па све до врховних команданата попут Двајта Ајзенхауера, генерала са четири звездице, чији је чин пандан европском генералу армије.

Тако је једна од, додуше логистички најсложенијих и највећих операција Англосаксонаца током Другог светског рата, искрцавања 160.000 западносавезничких војника на обале Нормандије 1944. оличеног у плану „Оверлорд“, у програмима ових канала добила место неупитне и најважније прекретнице у обрачуну са немачким нацизмом, док се судар милионских армија у биткама за Стаљинград, код Курска или операције „Багратион“ третирају искључиво кроз призму немачке милитантне педантерије и неустрашивости те совјетске неосетљивости на властите губитке, при чему се прећуткује било каква стратегијско-тактичка умешност њених маршала и генерала, који се ослањају само на непрегледне таласе руског „топовског меса“. Како је дошло до тога да су у тим биткама разлике у броју погинулих на немачкој и совјетској страни релативно мале, нису се потрудили да објасне ни сценаристи кроз филмску нарацију, али ни „аутори“, историчари и експерти, ангажовани са универзитета нивоа оног у Монтани, који добро дођу да у документарцима истих сателитских канала потврде тезу о ванземаљском пореклу пирамида античких Египћана, Маја и Астека. Докле овакво тумачење ратних дејстава у Европи иде, можда и најсликовитије говори нарација на крају епизоде о Арденској бици, немачкој противофанзиви у децембру 1944. године у којој је са стране савезника погинуло око 20.000 а са немачке 15.000 војника и која се бесрамно проглашава за највећу битку током Другог светског рата. Којој примат највеће битке уопште угрожава, наравно, Иво Џима и Окинава.

Двоструки аршини се настављају у недоглед, па је помоћ САД у војној техници Енглезима кроз Рузвелтов Закон о зајму и најму одбрана слободног света, а пошиљке исте те ратне опреме и хране СССР-у помоћ неспособној гологузији, бахати и брзоплети Патон и „стара чекалица“ Монтогмери су генији, а совјетски генерали безимени неспособњаковићи, тотално уништење немачких градова теписима бомби из америчких „летећих тврђава“ и британских „ланкастера“ удар на наци војну машинерију а фокусирање Црвене армије на југ Европе и одсецање Немаца од последњих нафтних извора у Плоештију не нови ратни напор већ искључиво увертира у наметање комунизма овом делу света...

Милић Миљеновић