Лазо Бакмаз: Кад те еснаф похвали, добро си радио

Од овог децембра, после нешто више од четири деценије рада, на малим екранима више нећемо чути препознатљив глас, који нас је, на својеврстан и специфичан начин, водио кроз многобројне спортске догађаје, не само из покрајине него и широм света.

– Ова награда ми је изузетно драга јер долази из еснафа и зато има посебну тежину, јер те признају колегинице и колеге да си нешто добро урадио – каже Лазо Бакмаз. – Поносан сам и срећан због тога. То што је стигла на крају каријере изазива дозу сете, јер се ипак своде неки рачуни и није било лако измирити та два осећаја, срећу и сету.

Због коронавируса и ова додела награда одржала се у другачијој атмосфери, уз присуство малог броја људи. Са дугом каријером иза себе, ни Бакмаз није веровао да ће доживети да види спорт какав данас гледамо због пандемије, без навијача на трибинама.

– Лагано смо се навикли на то и нисам сигуран како ћемо реаговати када се врати публика у дворане и на стадионе широм света. Помало звучи сулудо, али заиста јесте тако. Када чујем аплаузе оних десетак, или стотинак који се налазе на стадиону, необично ми је. Корона је пуно утицала на спорт и тек ћемо осетити последице. Посете стадионима су и велики извор прихода клубова. Већ сада можемо да приметимо како се распадају велики спортски системи, а најбољи пример је Фудбалски клуб Барселона. Шта рећи онда за мање клубове, који нису имали велике приходе као она. Све је то пореметило спорт и мораћемо дуго да се опорављамо и да заједно пронађемо начин како да изађемо из овог пакла.

У Србији смо сада, без обзира на корону, нажалост и навикли на празне стадионе, а Бакмаз памти и боља времена када су били крцати. Кристално јасно су му у сећању и први телевизијски прилог, као и директан пренос, којима је касније дао посебан печат седећи на коментаторској позицији на свим сусретима Фудбалског клуба Војводина.

– Први извештај је био са фудбалске утакмице Нови Сад – Раднички Зрењанин, у септембру 1980. године. Био је то први дуел на почетку сезоне, без голова. Мој уредник ми је тада рекао да ако сам на резултат 0:0 успео да направим онакав извештај, онда ће од мене бити новинар. Те речи добро памтим. После две године урадио сам и први пренос уживо из Суботице са финала Купа Војводине у фудбалу, у ком су се састали Спартак и Кикинда. Суботичани су победили 2:1, а ја сам први пут са лица места преносио цео ток утакмице – присећа се Бакмаз. 

Иако се преноси уживо сматрају најтежим обликом у овом послу, искусни новинар напомиње да када коментатор „уђе у фазон“ уз добру припрему, наравно, то не мора да представља велику ствар.

– Мени су репортаже увек биле највећи изазов, јер сам желео да управо у тим облицима новинарског изражавања дам некакав сопствени печат, а то је могуће постићи у репортерским прилозима у којима својом емоцијом треба дочарати и пренети гледаоцу, уз слику наравно, која јесте приоритет на телевизији, емоције са тог догађаја, или ако је реч о неком спортисти или екипи.

Иако је каријеру почео и завршиће у Радио–телевизији Војводине, Бакмаз је после шест година испред малих екрана направио искорак у штампано новинарство, када је 1. јануара 1987. почео да пише за „Дневник“, у ком је годину дана био и уредник спортске рубрике.

– Добио сам понуду, која се не одбија и ту сам се задржао седам година, три месеца и 14 дана. То је био изазов за мене, јер сам иза себе имао телевизијско искуство и желео сам да се опробам у писаном новинарству. Имао сам утисак да имам шта да кажем и мимо слике, јер је на телевизији она приоритет, а новинари су као допуна. Ја сам хтео читаоцу да дочарам шта се негде збива и без обзира на то што слика вреди више од хиљаду речи, ја сам баш желео да са хиљаду и сто надокнадим недостатак слике. Колико сам у томе успео најбоље знају читаоци „Дневника“ из тог времена.

У априлу 1994. године вратио се на РТВ, а опробао се и на Радију Нови Сад. Извештавао је и са великих међународних такмичења, Параолимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016, Светског првенства у атлетици 1987. у Риму и 1991. у Токију, Европског првенства у боксу у Италији 1987, са Универзијаде у Загребу исте године, Првенства Европе парастонотенисера у Шведској, али остаје жал за једним.

Као један од најлепших тренутака у каријери Лазо Бакмаз је навео утакмицу квалификација за Лигу Европе када су фудбалери Војводине савладали Сампдорију 4:0 у Торину 2015. године.

– Ту мислим пре свега због излива мојих емоција као коментатора, јер увек покушавам да останем у неким нормама изражавања и ставова, али ту је било одушевљења... РТС није преузео тај пренос и цела Србија је гледала РТВ, а ја сам у једном тренутку рекао „О, како је лепо бити Новосађанин вечерас у Торину“. То су ми мало замерили други медији, али ја сам заиста у том тренутку био срећан и поносан управо зато што сам део новосадске екипе у Италији – сећа се Бакмаз.  

Пратећи атлетику Лазо Бакмаз је о нашој најбољој спортисткињи Ивани Шпановић извештавао од почетка њене, сада трофејне каријере.

– Пратио сам је од дванаесте године. Био сам на Европском првенству у Острави 2011. када је шести пут изгубила од Рускиње Дарије Клишине. Тада је рекла да је свесна да у будућности има испред себе њу и Настасију Мирончик, која је, такође, добра и да ће се потрудити временом да их победи. То је успела у пуној Београдској арени 2017. на Европском првенству када је резултатом 7,24 метара постигла трећи најбољи резултат у историји скока удаљ у дворани. Сви новинари су после тога чекали златну Ивану за изјаве, а она је рекла „Молим вас, само да завршим са Радио–телевизијом Војводине“. Прво је пришла мом сниматељу и мени, дала троминутни интервју и онда је отишла пред друге, који су чекали и нису имали ту могућност да постављају појединачна питања јер је био модератор. Тада ми је указала велику част и то је један од лепших тренутака у мојој каријери – описује Бакмаз.

– Требало је 1992. као новинар „Дневника“ да идем на Европско првенство у фудбалу у Шведску. Уведене су санкције Југославији, па с обзиром на то да ни наши фудбалери нису отишли, нисам ни ја. Данска, која је упала уместо нас, узела је злато, а ми смо имали такву екипу да је по титулу само требало отићи и покупити је. То је велики жал и за пласманом и за мојом жељом да одем, јер то је требало да буде моје прво велико фудбалско такмичење са репрезентацијом – сећа се Бакмаз са сетом, коју су, ипак, после на неки начин, надоместила извештавања са других смотри.

Лазо Бакмаз истиче да се не боји за спорт и новинарство јер остаје у добрим рукама, а увек долазе млађи, лепши и паметнији, за које има само једну поруку.

– Што мање задржавања пред компјутером, а што више излазака изван редакције. Мислим да је то основ за будућност, да им компјутер, као одличан извор информација послужи само за припрему, никако и за коначан облик онога што желе да изразе – каже Бакмаз. 

К. Бугарски