Lazo Bakmaz: Kad te esnaf pohvali, dobro si radio

Od ovog decembra, posle nešto više od četiri decenije rada, na malim ekranima više nećemo čuti prepoznatljiv glas, koji nas je, na svojevrstan i specifičan način, vodio kroz mnogobrojne sportske događaje, ne samo iz pokrajine nego i širom sveta.

– Ova nagrada mi je izuzetno draga jer dolazi iz esnafa i zato ima posebnu težinu, jer te priznaju koleginice i kolege da si nešto dobro uradio – kaže Lazo Bakmaz. – Ponosan sam i srećan zbog toga. To što je stigla na kraju karijere izaziva dozu sete, jer se ipak svode neki računi i nije bilo lako izmiriti ta dva osećaja, sreću i setu.

Zbog koronavirusa i ova dodela nagrada održala se u drugačijoj atmosferi, uz prisustvo malog broja ljudi. Sa dugom karijerom iza sebe, ni Bakmaz nije verovao da će doživeti da vidi sport kakav danas gledamo zbog pandemije, bez navijača na tribinama.

– Lagano smo se navikli na to i nisam siguran kako ćemo reagovati kada se vrati publika u dvorane i na stadione širom sveta. Pomalo zvuči suludo, ali zaista jeste tako. Kada čujem aplauze onih desetak, ili stotinak koji se nalaze na stadionu, neobično mi je. Korona je puno uticala na sport i tek ćemo osetiti posledice. Posete stadionima su i veliki izvor prihoda klubova. Već sada možemo da primetimo kako se raspadaju veliki sportski sistemi, a najbolji primer je Fudbalski klub Barselona. Šta reći onda za manje klubove, koji nisu imali velike prihode kao ona. Sve je to poremetilo sport i moraćemo dugo da se oporavljamo i da zajedno pronađemo način kako da izađemo iz ovog pakla.

U Srbiji smo sada, bez obzira na koronu, nažalost i navikli na prazne stadione, a Bakmaz pamti i bolja vremena kada su bili krcati. Kristalno jasno su mu u sećanju i prvi televizijski prilog, kao i direktan prenos, kojima je kasnije dao poseban pečat sedeći na komentatorskoj poziciji na svim susretima Fudbalskog kluba Vojvodina.

– Prvi izveštaj je bio sa fudbalske utakmice Novi Sad – Radnički Zrenjanin, u septembru 1980. godine. Bio je to prvi duel na početku sezone, bez golova. Moj urednik mi je tada rekao da ako sam na rezultat 0:0 uspeo da napravim onakav izveštaj, onda će od mene biti novinar. Te reči dobro pamtim. Posle dve godine uradio sam i prvi prenos uživo iz Subotice sa finala Kupa Vojvodine u fudbalu, u kom su se sastali Spartak i Kikinda. Subotičani su pobedili 2:1, a ja sam prvi put sa lica mesta prenosio ceo tok utakmice – priseća se Bakmaz. 

Iako se prenosi uživo smatraju najtežim oblikom u ovom poslu, iskusni novinar napominje da kada komentator „uđe u fazon“ uz dobru pripremu, naravno, to ne mora da predstavlja veliku stvar.

– Meni su reportaže uvek bile najveći izazov, jer sam želeo da upravo u tim oblicima novinarskog izražavanja dam nekakav sopstveni pečat, a to je moguće postići u reporterskim prilozima u kojima svojom emocijom treba dočarati i preneti gledaocu, uz sliku naravno, koja jeste prioritet na televiziji, emocije sa tog događaja, ili ako je reč o nekom sportisti ili ekipi.

Iako je karijeru počeo i završiće u Radio–televiziji Vojvodine, Bakmaz je posle šest godina ispred malih ekrana napravio iskorak u štampano novinarstvo, kada je 1. januara 1987. počeo da piše za „Dnevnik“, u kom je godinu dana bio i urednik sportske rubrike.

– Dobio sam ponudu, koja se ne odbija i tu sam se zadržao sedam godina, tri meseca i 14 dana. To je bio izazov za mene, jer sam iza sebe imao televizijsko iskustvo i želeo sam da se oprobam u pisanom novinarstvu. Imao sam utisak da imam šta da kažem i mimo slike, jer je na televiziji ona prioritet, a novinari su kao dopuna. Ja sam hteo čitaocu da dočaram šta se negde zbiva i bez obzira na to što slika vredi više od hiljadu reči, ja sam baš želeo da sa hiljadu i sto nadoknadim nedostatak slike. Koliko sam u tome uspeo najbolje znaju čitaoci „Dnevnika“ iz tog vremena.

U aprilu 1994. godine vratio se na RTV, a oprobao se i na Radiju Novi Sad. Izveštavao je i sa velikih međunarodnih takmičenja, Paraolimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016, Svetskog prvenstva u atletici 1987. u Rimu i 1991. u Tokiju, Evropskog prvenstva u boksu u Italiji 1987, sa Univerzijade u Zagrebu iste godine, Prvenstva Evrope parastonotenisera u Švedskoj, ali ostaje žal za jednim.

Kao jedan od najlepših trenutaka u karijeri Lazo Bakmaz je naveo utakmicu kvalifikacija za Ligu Evrope kada su fudbaleri Vojvodine savladali Sampdoriju 4:0 u Torinu 2015. godine.

– Tu mislim pre svega zbog izliva mojih emocija kao komentatora, jer uvek pokušavam da ostanem u nekim normama izražavanja i stavova, ali tu je bilo oduševljenja... RTS nije preuzeo taj prenos i cela Srbija je gledala RTV, a ja sam u jednom trenutku rekao „O, kako je lepo biti Novosađanin večeras u Torinu“. To su mi malo zamerili drugi mediji, ali ja sam zaista u tom trenutku bio srećan i ponosan upravo zato što sam deo novosadske ekipe u Italiji – seća se Bakmaz.  

Prateći atletiku Lazo Bakmaz je o našoj najboljoj sportistkinji Ivani Španović izveštavao od početka njene, sada trofejne karijere.

– Pratio sam je od dvanaeste godine. Bio sam na Evropskom prvenstvu u Ostravi 2011. kada je šesti put izgubila od Ruskinje Darije Klišine. Tada je rekla da je svesna da u budućnosti ima ispred sebe nju i Nastasiju Mirončik, koja je, takođe, dobra i da će se potruditi vremenom da ih pobedi. To je uspela u punoj Beogradskoj areni 2017. na Evropskom prvenstvu kada je rezultatom 7,24 metara postigla treći najbolji rezultat u istoriji skoka udalj u dvorani. Svi novinari su posle toga čekali zlatnu Ivanu za izjave, a ona je rekla „Molim vas, samo da završim sa Radio–televizijom Vojvodine“. Prvo je prišla mom snimatelju i meni, dala trominutni intervju i onda je otišla pred druge, koji su čekali i nisu imali tu mogućnost da postavljaju pojedinačna pitanja jer je bio moderator. Tada mi je ukazala veliku čast i to je jedan od lepših trenutaka u mojoj karijeri – opisuje Bakmaz.

– Trebalo je 1992. kao novinar „Dnevnika“ da idem na Evropsko prvenstvo u fudbalu u Švedsku. Uvedene su sankcije Jugoslaviji, pa s obzirom na to da ni naši fudbaleri nisu otišli, nisam ni ja. Danska, koja je upala umesto nas, uzela je zlato, a mi smo imali takvu ekipu da je po titulu samo trebalo otići i pokupiti je. To je veliki žal i za plasmanom i za mojom željom da odem, jer to je trebalo da bude moje prvo veliko fudbalsko takmičenje sa reprezentacijom – seća se Bakmaz sa setom, koju su, ipak, posle na neki način, nadomestila izveštavanja sa drugih smotri.

Lazo Bakmaz ističe da se ne boji za sport i novinarstvo jer ostaje u dobrim rukama, a uvek dolaze mlađi, lepši i pametniji, za koje ima samo jednu poruku.

– Što manje zadržavanja pred kompjuterom, a što više izlazaka izvan redakcije. Mislim da je to osnov za budućnost, da im kompjuter, kao odličan izvor informacija posluži samo za pripremu, nikako i za konačan oblik onoga što žele da izraze – kaže Bakmaz. 

K. Bugarski