Дунавска 1 – место где царује књига

Она наводи како је по пројекту архитекте Андреаса Ханера, поменута зграда обновљена 1853. године у стилу позног класицизма. Кућу је, како истиче, купио тадашњи, а потом и доживотни, председник Матице српске, доктор Јован Суботић, док је 1870. године у њој основао штампарију у којој је штампао политички лист „Народ“. Кристина Јекић открива како од њега штампарију, 1876. године, преузима чувени новосадски штампар, књижар и добротвор Арсеније Арса Пајевић.

- У приземљу је била штампарија, у којој су штампани Чика Јовини „Невен“, „Стармали“ и „Јавор“, а на спрату је био стан Арсе и Анке Пајевић – наводи Кристина Јекић и додаје како Анка и Арса нису имали деце, па су помагали сиромашну српску децу, а двоје су и одгојили – филозофа др Пају Вујевића и гимназисту Ђурицу Суботића. - Кућу Пајевића посећивао је и Марко Миљанов, црногорски књижевник и јунак, пријатељ Арсин. Од 1894. године један од ученика Арсе Пајевића био је Гедеон Геца Кон. Код Пајевића је најпре учио занат, затим је био помоћник, а потом и пословођа у књижари. Након седам година, одлази у Београд и отвара књижару у Кнез Михајловој улици, у којој се и данас налази књижара која носи његово име. Док је био управник Српског народног позоришта, током годину и по дана (1904-1905. године), у кући Пајевића је живео Бранислав Нушић.

Како наша саговорница истиче, након смрти Арсе Пајевића, 1905. године, књижару преузима његов сарадник Светозар Огњановић. Сву своју имовину Арса и Анка Пајевић завештали су Фонду Српске више девојачке школе и Великој српској гимназији у Новом Саду. Кристина Јекић се, на кратко враћа, на 1885. годину, када је та зграда постала седиште Српске читаонице у Новом Саду, а десет година касније и седиште Либералне странке и место где се штампа „Браник“, те се осврће на 1958. годину, када је Дунавска 1 постала седиште Градске библиотеке у Новом Саду, чије се постојање везује за оснивање Српске читаонице у Новом Саду и говори о борби за очување националног идентитета.

- Након одлуке аустријских власти да се, крајем прве половине 19. века, уместо латинског за званични језик уведе мађарски језик, српски живаљ у јужној Угарској креће у борбу за очување националног идентитета – наглашава Кристина Јекић. - У прилог томе ишло је и просвећење и јачање читаоничких покрета у целој Европи. Како је почело штампање већег броја српских књига, новина и часописа, јавила се потреба да оне дођу у посед што већег броја људи како би их народ што више читао и на тај начин се просвећивао.

У неким изворима, оснивање Српске читаонице се везује, како Кристина Јекић открива, за гостовање „Летећег позоришног друштва“ које је, 1838. и 1839. године, приређивало представе у корист Читаонице. Она наводи како је организовање Читаонице омогућено одржавањем два добротворна бала, те како је први одржан на новосадском стрелишту 14. августа 1844. године, а учествовала је тадашња српска новосадска омладина, целокупно српско племство Војводине и енглески конзул из Београда. Други је одржан у септембру 1845. године. Према наводима Кристине Јекић, 23. септембра 1845. године у згради Грчке школе (Грчкошколска 3), одржан је састанак на ком су одређена правила Читаонице и изабрана је управа.

- Привремени председник био је Јован Рајић Млађи, познати правник и професор лицеја, потпредседник је био Платон Јевремовић, парох Саборне цркве, а секретар Радивоје Стратимировић – напомиње Кристина Јекић и наглашава како се тај датум обележава као дан оснивања Градске библиотеке. - Неколико дана касније, 27. септембра 1845. године, у гостионици „Код Фазана“ (у Његошевој улици, у згради данашње Музичке школе), у присуству патријарха Јосифа Рајачића, прочитана су имена приложника и покровитеља, чиме је „отворена“ Читаоница српска у Новом Саду. Оснивачки фонд располагао је са 2.000 форинти и 1.000 књига.

Чланица УТВНС-а Кристина Јекић за “Дневник” наводи како Градска библиотека у Новом Саду сада располаже са више од 550.000 књига и часописа на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском језику, као и са књигама на енглеском, француском, руском, немачком и другим страним језицима. Она наглашава како је јединствена по огранку „Трифун Димић“ у Шангају, који је богат књигама на ромском језику, док огранак „Аница Савић Ребац“ садржи публикације на 12 светских језика и додаје како Градска библиотека ради у мрежи 26 огранака у граду и насељеним местима градског подручја.   

Наша саговорница наводи како је годину дана пре Буне, председник Читаонице постао Јован Hayić. Она описује како је, током Буне, Читаоница у великој мери страдала, а како Hayić, као њен председник, није био за њено поновно отварање и додаје како, тек доласком Светозара Милетића на новосадску политичку сцену, долази до обнављања Читаонице.

- Наиме, на захтев већине чланова, 2. марта 1861. године одржава се Скупштина Читаонице, на којој Јован Hayić подноси оставку на место председника, тада је за новог председника изабран Светозар Милетић, а за секретара Јован Јовановић Змај – истиче Кристина Јекић, наглашавајући како тада Српска читаоница постаје центар културног живота у Новом Саду. - Већ половином јула исте године, основано је, у оквиру Читаонице, Српско народно позориште, најстарији професионални театар у Срба. Касније се оснива и прво Српско певачко друштво, а у октобру 1873. године се, опет под окриљем Читаонице, оснива „Новосадско српско коло“.

Кристина Јекић наставља низ и набраја како су се у Српској читаоници одржавали састанци Срба занатлија Новосађана, деоничара прве Бачке трговачке и прометне банке у Новом Саду и скупштине веслачког и ватрогасног друштва. Она наводи како су и српске девојке у Новом Саду образовале Девојачко и омладинско коло, те како је од 1905. године Читаоница постала прва друштвена установа у Срба у којој су, у погледу права и обавеза, изједначени мушки и женски чланови и додаје како је Читаоница дала свој допринос и код формирања женске читаонице „Посестриме“.

- Током Првог светског рата уништени су сва имовина и архива Српске читаонице, али је њен рад обновљен само годину дана по ослобођењу – открива Кристина Јекић. - Током окупације у Другом светском рату, Читаоница у одређеној мери успева да одржи своју активност. Године 1958. долази до спајања Српске читаонице, Библиотеке „Ђура Даничић“, рејонских библиотека града и позајмног одељења Матице српске, чиме настаје Градска библиотека у Новом Саду, матична библиотека за Јужнобачки округ и друга по величини јавна библиотека у Републици Србији.

К. Ивковић Ивандекић

Фото: Дневник