Мудри владика Лукијан Мушицки у завичају остао занемарен

Његови родитељи, у Бачку стигли из околине Ваљева и села Мушић (неки аустријски чиновник, вероватно, словенског порекла, им је променио презиме), омогућили су му да студира у Пешти, где је 1800. завршио факултете за права и филозофију. Тад још није био склон аскези па се негде пред дипломирање, док је слушао предавања из естетике код професора Лудвика Шедијуса, страсно заљубио у младу и шармантну Едиту, јединицу и мезимицу грофа Сирмаија, коју је посећивао у њеном музичком салону и слушао клавирска извођења Моцарта и Бетовена а уједно ју је подучавао латинском језику.

Та је каћиперка, иако јој се Лука допадао, морала устукнути јер пребогати отац није хтео ни да чује за младића неизвесне будућности, а приде друге вере и нације. Сумња се да је неузвраћена љубав мотив његове одлуке да се већ наредне године закалуђери. Ипак, показао је и мушичавост и умало није одустао од монашке одоре док митрополит Стефан Стратимировић није пристао да му будуће духовно име буде Лукијан, по грчком филозофу.

Убрзо постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима и наставник богословије, а потом у два наврата архимандрит манастира Шишатовац, међутим, пошто је био невичан прагматичним пословима, вођена је истрага да ли је намерно оштетио манастирску благајну.

Подржавао је Вукову правописну реформу па је, захваљујући њему, у нову азбуку ушло слово „ђ ”, али му се није нимало допало што је у свој „Рјечник” унео више еротских појмова из народног (по њему – „свињарског”) језика.

Важио је за најобразованијег Србина свог доба, говорио, осим класичних језика, и дестак светских и европских, називали су га тада или касније „кнезом српских песника”, „генијем рода”, „оцем новије српске књижевности”, „српским Хорацијем”, па се нашао на мети сплетки око митрополитовог двора, те је можда зато 1824. године послат међу љуте личке крајишнике  Горњокарловачке епархије, прве четири година као администратор, наредних девет је био владика и преминуо у Карловцу, где и почива.

Једна од мера које је предузела администрације Краљевине Југославије била је и покушај да се нека од старих, тзв. анационалних имена села и градова – словенизују. Такав предлог надлежних у Дунавској бановини стигао је 1935. и до Темерина, како је забележио и педантни месни летописац Петар Пекарић.

На седници локалне управе нови назив Лукијанац предочио је председник општине Стеван Пап и позвао се на историчара и свештеника Димитрија Руварца, који је установио да се Темерин још 1464. помиње као спахилук извесног кнеза Гарија. Тада су мештани били Мађари, али од кад су Турци освојили Угарску, ту су стигле и многе српске породице. Спомиње потоњег грофа Сечена, те исељавање Срба 1610, који су у оближњој пустари Пашка 1800. основали село Ђурђево. Но, Пап је сматрао да појам „Темерин” није мађарског порекла, те га треба мењати јер би то штетно утицала на овдашње економске прилике, пошто би продукти из општине постали анонимни и изгубили добар глас на домаћим и иностраним пијацама. Одборник Илија Петрић је тврдио да Темерин није име словенског порекла, али кад је на ред дошло гласање, против је било свих осталих 30 присутних колега.

Тек 2008. преосвећени Лукијан се на велика врата вратио у свој завичај кад је откривена његова биста испред седишта општине, а по њему су названи средња школа, Културно-информативни центар, па чак и – извиђачки одред.

Ипак, кућа у којој се родио запуштена је и склона паду, а стоји у улици по њему названој.

        Миле Милојевић