Mudri vladika Lukijan Mušicki u zavičaju ostao zanemaren

Njegovi roditelji, u Bačku stigli iz okoline Valjeva i sela Mušić (neki austrijski činovnik, verovatno, slovenskog porekla, im je promenio prezime), omogućili su mu da studira u Pešti, gde je 1800. završio fakultete za prava i filozofiju. Tad još nije bio sklon askezi pa se negde pred diplomiranje, dok je slušao predavanja iz estetike kod profesora Ludvika Šedijusa, strasno zaljubio u mladu i šarmantnu Editu, jedinicu i mezimicu grofa Sirmaija, koju je posećivao u njenom muzičkom salonu i slušao klavirska izvođenja Mocarta i Betovena a ujedno ju je podučavao latinskom jeziku.

Ta je kaćiperka, iako joj se Luka dopadao, morala ustuknuti jer prebogati otac nije hteo ni da čuje za mladića neizvesne budućnosti, a pride druge vere i nacije. Sumnja se da je neuzvraćena ljubav motiv njegove odluke da se već naredne godine zakaluđeri. Ipak, pokazao je i mušičavost i umalo nije odustao od monaške odore dok mitropolit Stefan Stratimirović nije pristao da mu buduće duhovno ime bude Lukijan, po grčkom filozofu.

Ubrzo postaje administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima i nastavnik bogoslovije, a potom u dva navrata arhimandrit manastira Šišatovac, međutim, pošto je bio nevičan pragmatičnim poslovima, vođena je istraga da li je namerno oštetio manastirsku blagajnu.

Podržavao je Vukovu pravopisnu reformu pa je, zahvaljujući njemu, u novu azbuku ušlo slovo „đ ”, ali mu se nije nimalo dopalo što je u svoj „Rječnik” uneo više erotskih pojmova iz narodnog (po njemu – „svinjarskog”) jezika.

Važio je za najobrazovanijeg Srbina svog doba, govorio, osim klasičnih jezika, i destak svetskih i evropskih, nazivali su ga tada ili kasnije „knezom srpskih pesnika”, „genijem roda”, „ocem novije srpske književnosti”, „srpskim Horacijem”, pa se našao na meti spletki oko mitropolitovog dvora, te je možda zato 1824. godine poslat među ljute ličke krajišnike  Gornjokarlovačke eparhije, prve četiri godina kao administrator, narednih devet je bio vladika i preminuo u Karlovcu, gde i počiva.

Jedna od mera koje je preduzela administracije Kraljevine Jugoslavije bila je i pokušaj da se neka od starih, tzv. anacionalnih imena sela i gradova – slovenizuju. Takav predlog nadležnih u Dunavskoj banovini stigao je 1935. i do Temerina, kako je zabeležio i pedantni mesni letopisac Petar Pekarić.

Na sednici lokalne uprave novi naziv Lukijanac predočio je predsednik opštine Stevan Pap i pozvao se na istoričara i sveštenika Dimitrija Ruvarca, koji je ustanovio da se Temerin još 1464. pominje kao spahiluk izvesnog kneza Garija. Tada su meštani bili Mađari, ali od kad su Turci osvojili Ugarsku, tu su stigle i mnoge srpske porodice. Spominje potonjeg grofa Sečena, te iseljavanje Srba 1610, koji su u obližnjoj pustari Paška 1800. osnovali selo Đurđevo. No, Pap je smatrao da pojam „Temerin” nije mađarskog porekla, te ga treba menjati jer bi to štetno uticala na ovdašnje ekonomske prilike, pošto bi produkti iz opštine postali anonimni i izgubili dobar glas na domaćim i inostranim pijacama. Odbornik Ilija Petrić je tvrdio da Temerin nije ime slovenskog porekla, ali kad je na red došlo glasanje, protiv je bilo svih ostalih 30 prisutnih kolega.

Tek 2008. preosvećeni Lukijan se na velika vrata vratio u svoj zavičaj kad je otkrivena njegova bista ispred sedišta opštine, a po njemu su nazvani srednja škola, Kulturno-informativni centar, pa čak i – izviđački odred.

Ipak, kuća u kojoj se rodio zapuštena je i sklona padu, a stoji u ulici po njemu nazvanoj.

        Mile Milojević