Како до својих права из ПИО?

У овом чланку потрудићемо се да корисницима приближимо нека основна правила, да би се што боље сналазили у току поступка и да би својим поступањем омогућили да се поступак што квалитетније и брже спроведе.

Поступак за признавање права из ПИО покреће се по захтеву осигураника. Од њега може да зависи дан остваривања права па је из тог разлога датум подношења захтева веома значајан. Поступак се увек води према прописима који важе у време његовог покретања, тако да није могуће примењивати раније прописе, осим у изузецима који су предвиђени законима или међународним уговорима. Осим на шалтерима Фонда, осигураници могу поднети захтев и поштом, тако што га препоручено пошаљу на адресу надлежне организационе јединице Фонда и у том случају ће се дан предавања пошиљке пошти сматрати датумом подношења захтева. Тај датум је значајан зато што у случају да корисник жели да оствари неко право по прописима чије је трајање временски ограничено (на пример, жели пензију под условима који се мењају од наредне године), захтев мора да поднесе у време док су ти прописи још на снази, а што је некада једноставније учинити поштом.

При подношењу захтева, осигураници имају обавезу да уз захтев приложе све доказе којима располажу, а који се односе на право на које се захтев односи. Потребни докази наведени су на одговарајућем обрасцу захтева. Осим наведених доказа, осигураник може уз захтев приложити и друге доказе за које сматра да могу бити значајни у поступку. На пример, уколико у поступку треба да се утврди пензијски стаж (а што је случај у поступању по свим захтевима за признавање права на пензију), подносилац захтева треба да приложи све доказе који се односе на стаж који је навршио. То је, пре свега, радна књижица, али и сви докази о обављању самосталне делатности (нпр. решења надлежних државних органа код којих је делатност регистрована, уверења о плаћеним доприносима), као и сви докази о раду у иностранству (нпр. осигураничке картице, платне листе, уговори о раду), као и сви други докази којима осигураник располаже, а који би могли утицати на одлуку у поступку. Важно је нагласити да сваки осигураник који је радио у иностранству треба тај рад да пријави при подношењу захтева за пензију (на обрасцу захтева постоје одговарајућа поља) јер је та чињеница значајна, како за утврђивање надлежности за поступање, тако и за правилно утврђивање пензијског стажа и самог права на пензију. Захтев за пензију не упућује се непосредно носиоцу осигурања у држави с којом Република Србија има закључен споразум о социјалном осигурању јер ће инострани носилац такав захтев да третира као неформалан и вратиће га Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање ради даље обраде, чиме ће се непотребно продужити трајање поступка.

Управни поступак најчешће се окончава доношењем одговарајућег решења или закључка. Уколико подносилац није задовољан одлуком која му је достављена, има право на жалбу, коју може изјавити у року од 15 дана. Тај рок тече од дана пријема управног акта.

Пре изјављивања жалбе, осигураник може затражити правну помоћ у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање да би био потпуно сигуран у то да је жалба право средство за остварење његовог циља.

Наиме, чест је случај да је о захтеву решено привременим решењем јер поједини докази нису били доступни и да се непосредно по пријему такве одлуке подносилац захтева жали управо из разлога због којих је решење привремено. Наравно, подносилац захтева на такву жалбу има право, али она најчешће неће довести до измене донете одлуке, осим у ретким ситуацијама када се поједини подаци утврде непосредно након доношења решења.

Дакле, за странку је корисније да у Фонду затражи правну помоћ, објасни шта сматра неправилним у донетој одлуци и на тај начин правилно поступи.

Уколико протекне рок за изјављивање жалбе, могуће је понављање поступка по захтеву странке и по службеној дужности. Уколико захтев за понављање подноси странка, у обавези је да јасно наведе разлоге због којих тражи понављање и, поново, да уз захтев приложи одговарајуће доказе. За разлику од жалбе, понављање поступка је ванредно правно средство и могуће је само у одређеним ситуацијама, због чега је неопходно да подносилац захтев јасно образложи и поткрепи доказима. По протеку рока од пет година од када је странка обавештена о решењу, понављање поступка је могуће само по одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању које предвиђају да последице понављања важе само убудуће, што подносиоци захтева треба да имају у виду.

Уз поштовање поменутих, најосновнијих правила, свака странка се лакше сналази у поступку, што је и основни предуслов за његово ефикасније и успешније вођење и окончање, на задовољство свих учесника.

Запослени који води поступак има обавезу да недвосмислено утврди све одлучујуће чињенице, и у том циљу упућује службене дописе и замолнице, као и позиве странци да допуни свој захтев неопходним доказима које може прибавити сама. Странка која у току поступка добије такав позив, или информацију о доказима који недостају добије непосредно од запосленог који води поступак, треба што пре да прибави тражене доказе, или да достави писану информацију о разлозима због којих то не може. Такво поступање је, пре свега, у интересу подносиоца захтева. У случају да тражени доказ не може да се прибави на други начин, а странка не поступи по позиву, захтев се може одбацити као да није ни поднет, што је ситуација коју би требало избегавати. Наравно, све доказе који се односе на податке о којима се води службена евиденција у Фонду, или у другом државном органу, Фонд ће прибавити по службеној дужности па захтев неће бити одбачен ако уз њега нису приложени такви докази.

Е. Д. Н.