КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ Реке млека нема без државних субвенција

Краве просечно дневно дају 23-24 литре млека, а мужа је недавно роботизована, тако да се ова породична фарма као једна од најсавременијих на северу Баната, која се налази надомак Европске уније, на удаљености око два километра од српско-румунске државне границе, може мерити са европским.

У prеthodnih деценију и по, од када је фарма утемељена, у несигурним и непредвидивим условима домаћег млечног говедарства, то није било лако постићи, јер морале су се пребродити тешкоће и проблеми, али и вршити значајна улагања, да река млека не би пресушила. Оливера Латиновић прича да су се породично определили за млечно говедарство, јер су се prеthodno бавили товом јунади.

- Определили смо се тада за производњу млека како би имали редован месечни прилив новца за живот, па смо у тадашњој акцији која је била актуелна 2006. године узели седам стеоних јуница, даваних под условом да се касније врати толико јуница у истом стању у року од пет година. У међувремену се тај услов изменио па смо преузете јунице отплатили у месечним ратама, остављали смо женску телад за проширење фарме, докупили још десет крава, тако да смо успевали да опстанемо. Када се једном уђе у ту причу, онда више нема назад, него смо настојали да фарму унапређујемо - испричала је наша саговорница.

Сада говедарска фарма Латиновић има око 240 грла, део послова на мужи исхрани крава је дигитализован па га одрађује роботика, што је било улагање вредно 150.000 евра уз помоћ државе, па је то олакшало послове власници и четворо запослених, али бављење говедарством и уопште сточартсвом изискује свакодневну будност свих 24 сата. Држава је са 60 посто субвенционисала набавку робота, док је компанија “Имлек” за остатак улагања одобрила петогодишњи кредит.

- Без субвенције државе не би се могли одлучити за ово улагање, а и иначе, познавајући прилике у млечном говедарству, без државне подршке и субвенција, као и разумевања и подршке локалне самоуправе Кикинде, не би се могло опстати. Држава нас је код улагања препознала као квалитетног произвођача млека и захваљујући тој подршци набавили смо робота за мужу. Имамо измузиште које је старо петнаестак година и није било толико савремено тако да је било време да га заменимо. Када се створила могућност за набавку робота за мужу после дугог премишљања смо одлучили, или робот или ништа, јер нисмо имали неку другу варијанту. Сада са увођењем робота за мужу посао нам је олакшан и имамо много већу контролу у погледу нормирања хране - сазнали смо од Оливере Латиновић. 

Од када су ушли у млечно говедарство у prеthodnom периоду Латиновићи су доспевали у неугодне ситуације. Сарађивали су са “Кикиндском млекаром”, па када је наступила криза и млека фалило преоријентисали су се на “Шабачку млекару” која је тада плаћала реалну цену и то је потрајало око две године, па је кренуо суноврат те млекаре, која је остала дужна произвођачима млека.

- Нама су за испоручено млеко остали дужни око 23.000 евра које никако нисмо могли наплатити и требало нам је времена да се вратимо на колосек да намиримо наше обавезе и фарма нормално функционише - присећа се неславне епизоде Оливера Латиновић.

Сарадња је настављена са “Млекаром Суботица” која је у међувремену припојена компанији “Имлек”, где по утврђеној формули усклађеној са европским нормама прилагођеним нашим приликама, па са стимулацијама и критеријумима за прописане параметре за првокласно млеко постижу по литри цену од 36 динара, плус ПДВ и није се мењала већ годину дана, чему треба додати и државну премију од седам динара по литри.

- Цена млека коју остварујемо стагнира, а трошкови су нам стално у порасту, па морате да се борите са тиме што добијете за млеко. Нисмо само ми млекари у таквој ситуацији, слично је и у свињарству - констатује власница фарме.

За осавремењавање фарме мора да се улаже у објекте, опрему у зелену линију која фарму прати у обезбеђењу кабасте хране, механизацију за ратарење, као и опрему за мужу. За обезбеђење хране за фарму Латиновићи обрађују око 200 јутара сопствене и државне земље узете у закуп, а овај део посла обавља Оливерин брат Раде.

- Да би опстали морате бити и ратар и сточар, а улагању су велика. Рецимо једна приколица за изђубравање је 40.000 евра, телехендер за утовар је 70.000 евра. Проблем је што је нас веће фармере држава изгубила у међупростору, јер сви који имају више од 19 грла су у сличном положају, јер нас шаљу да конкуришемо за средства из програма ИПАРД. Међутим, реално тамо не можемо да испунимо услове и прођемо, што због легализације и регулисања имовинских односа до осталих околности, пошто заједно живе и три генерације у једној породици, па није разграничено шта је чије. Ми који смо мало одскочили држава би требала да нас прати јер сувише су велика улагања, а зна се тачно колико из ове производње људи живи. Гледамо да покривамо трошкове, да измирујемо рачуне и нисмо никоме дужни па се некако прегура. Ево, сада је проблем да немамо коме да продамо мушку телад, па смо 50 грла неплански морали да ставимо у тов, а лане су људи чекали да их купе. У Кикинди су рецимо четири велика газдинства затворила фарме, а проблем је што нема нових заинтересованих да крећу у ову производњу, млади неће да се баве овим тешким и прљавим послом. - указује Оливера.

Наша саговорница наглашава да има добру сарадњу са Градском самоуправом Кикинде, која настоји да им изиђе у сусрет када је то могуће, а поред узимања у закуп државног пољопривредног земљишта аплицирају за подстицајна средства која се дају из градске касе.

Текст и фото: Милорад Митровић

Млекара Шабац: Обавезе испуњавамо на време

Поводом тврдњи о дуговањима овом произвођачу, огласила се Млекара Шабац.

„У тексту се наводи да је Млекара Шабац овом домаћинству остала дужна 23 хиљаде евра. Оно што је важно, на коју годину се то односи и у чијем се власништву млекара тада налазила. Овако наведено може да се односи на Млекару Шабац данас, која већ пет година има новог власника и своје обавезе ка добављачима сировог млека испуњава у целости, на време. Наша Млекара сарађује са 700 фарми и са њима има одличне партнерске односе“, наводе у млекари.