„Дневник” у вишевековном селу: Крушчић
КУЛА: Протеклих дана романтичну зимску идилу, упркос прогнозама, заменило је зубато сунце које нам је Крушчић, село у општини Кула, приказало у светлу у ком нисмо очекивали да ћемо га упознати. Надајући се да ћемо затећи беле и ушушкане улице као с разгледница, дочекале су нас сенке огољеног дрвећа по влажном, понегде и клизавом асфалту, али све то није могло да умањи лепоту тог бачког, скоро забаченог и заборављеног села кроз које пролазе само они који су на путу неке мисије.
Цуњајући по месту у ком се чини као да је време стало а живот под морањем наставио да тече, Крушчић одише неком величанственом сетом и одлучно стоји иза свих успеха, али и падова који се на моменте и даље нижу. И опет нема ништа мрачног у том свету немаштине и мукотрпне борбе за опстанак, јер вас откуцаји села веома успешно уверавају да нема краја док нема ни предаје.
Не знам шта сте очекивали, али није нам ружно село, каже секретар Месне заједнице Крушчић Здравко Граовац, појашњавајући како се труде да све одржавају у најбољем реду, али у складу с могућностима, будући да имају и мало људи, а и мало новца на располагању.
Село Крушчић датира с почетка 16. века када је носило назив Вепровац, све до 1950. године када је промењено у садашње, а по народном хероју из Другог светског рата Вукману Крушчићу.
У том месту су најпре живели Срби, па Словаци и Мађари, да би се етнички састав променио средином прошлог века, кад су досељени колонисти из Црне Горе, Босне, Лике и Далмације.
Али, додаје наш саговорник, све нас привлачи Крушчић и многи се враћају, ипак овде налазе мир.
Онда се ми боримо и сналазимо како знамо и умемо... Сад нам је, рецимо, најхитније да решимо водовод, вели Граовац.
Будући да он датира још од пре 50-60 година, азбестне цеви су дотрајале и свако мало пуцањем праве хаварију у селу.
Пре 30 година мештанка Крушчића, која је пристала да нам каже само како се зове - Нена, удала се у то село и то дошавши „чак” из Куле. Оно што јој је освојило срце и због чега никад није зажалила што је ту где је, јесу добри, вредни и гостопримљиви људи.
Лепо је овде живети, чак и кад делује овако туробно, каже Нена, истичући да је током пролећа и лета село још лепше.
Како додаје, доста је старо село, има много старих људи, млади одлазе јер немају баш много овде избора за посао...
Рецимо, пре неколико дана су нам склонили банкомат, кажу да није довољно искоришћен. Немамо ни неку конфекцијску продавницу, вероватно се не исплати, али остало имамо све што нам треба, поручује наша саговорница.
Што се тиче водоводне мреже, највећи проблем је арсен. Требало је прошле године да се крене с изградњом фабрике воде у сарадњи са Мађарском, за нас и Руски Крстур, међутим ништа се није урадило по том питању, па смо ми изградили мини пилот постројење, јер морамо обезбедити грађанима воду. Али, оно је слабо, даје кубик воде на сат, па грађани доћу и напуне балоне. Ми морамо да га имамо, а не знам да ли га користи ни десет мештана... Наша вода је јако мекана и немамо каменац ни у траговима, објашњава Граовац, додајући да је Месна заједница исфинансирала и направила пројекат ревитализације комплетног водовода, али је сад већ застарео, као и пројекат и грађевинска дозвола за изградњу канализације, па и бунара, али и онај за реконструкцију једне улице у селу.
Како додаје, село је избушено септичким јамама, што представља еколошки проблем.
Жао ми је што смо дали новац за пројекате и сад ништа не вреди. Мали смо па нас нико не види, то нам је болна тачка, а локална самоуправа не може све то да исфинансира, каже Граовац.
Село не би било село да се комшије не срећу насред пута и не започну неки диван... Исти је случај и са Мирком Јелачићем који је таман кренуо да прозбори коју с комшијом Браниславом Стојиљковићем, кад смо им се придружили у жељи да начујемо о чему се то прича у Крушчићу.
- Ми увек диванимо, вели нам Јелачић. - О чему? Како бих ти рекао, о немаштини највише. Ми смо ти задња рупа на свирали ође. Забачено смо село у ком се аутобус окреће код цркве и враћа назад, то је страшно...
Како ли успевају да преживе од сезонског до сезонског посла, кажу да не питамо. Ни њима није јасно. А да ли их то чини херојима - не слажу се.
- Ништа ми нисмо посебно село у односу на друга села - тврди Стојиљковић, показујући на празне куће којих је на сваком другом плацу, а које су, кад је он био дете пре него што је отишао за Нови Сад из ког се и вратио да проведе пензионерске дане, биле нове и пуне живота. - Као и у целој држави што фали, и овде недостаје, Нема ту више онога што је некад било, нико никог не гледа, свако гледа само себе... У таквој си ситуацији у селу да не постоји више оно дружење као некад. Раније би у ово време видео децу како се играју, а сад ако се и изађе, свако стоји на својим вратима, каже: „Здраво, комшија” и ту се све заврши.
Према речима нашег саговорника, путна инфраструктура је главни предуслов за напредак, па су тако прошле године, након деценије борбе, издејствовали изградњу линије ка Грачацу, док сад имају чврсто обећање да ће им и онај ка Руском Крстуру проширити на шест метара. Иако сад имају могућност да у село доћу са три стране, аутобус и даље саобраћа по традицији - дође у Крушћић из правца Црвенке, окрене се код католичке цркве, прекопута школе, и врати назад.
Некад смо имали прометну пругу и пловни Велики бачки канал, присећа се Граовац.
Исто тако, додаје, некад је свака кућа имала бар по једну краву и један јутар земље.
А данас је село постало супротност само себи... Ипак, пољопривреда нам је и даље једна од важнијих грана, а док се узгајала индустријска паприка она је и подигла ово село, вели наш саговорник.
Данас у Крушчићу преспава можда око 1.200 мештана, а основна школа „Вељко Влаховић” осигурала је себи још једну школску годину са свих осам разреда, будући да броји 101 ученика. Од укупног броја становништва, скоро трећину чине староседеоци Мађари, док су остали Црногорци, Личани, Босанци,... У слободно време окупљају се око културно-уметничких друштава и фудбалског клуба, у некој од пет кафана, на пецању,...
Леа Радловачки
