„Dnevnik” u viševekovnom selu: Kruščić

Cunjajući po mestu u kom se čini kao da je vreme stalo a život pod moranjem nastavio da teče, Kruščić odiše nekom veličanstvenom setom i odlučno stoji iza svih uspeha, ali i padova koji se na momente i dalje nižu. I opet nema ništa mračnog u tom svetu nemaštine i mukotrpne borbe za opstanak, jer vas otkucaji sela veoma uspešno uveravaju da nema kraja dok nema ni predaje.

Ne znam šta ste očekivali, ali nije nam ružno selo, kaže sekretar Mesne zajednice Kruščić Zdravko Graovac, pojašnjavajući kako se trude da sve održavaju u najboljem redu, ali u skladu s mogućnostima, budući da imaju i malo ljudi, a i malo novca na raspolaganju.

Selo Kruščić datira s početka 16. veka kada je nosilo naziv Veprovac, sve do 1950. godine kada je promenjeno u sadašnje, a po narodnom heroju iz Drugog svetskog rata Vukmanu Kruščiću.

U tom mestu su najpre živeli Srbi, pa Slovaci i Mađari, da bi se etnički sastav promenio sredinom prošlog veka, kad su doseljeni kolonisti iz Crne Gore, Bosne, Like i Dalmacije.

Ali, dodaje naš sagovornik, sve nas privlači Kruščić i mnogi se vraćaju, ipak ovde nalaze mir.

Onda se mi borimo i snalazimo kako znamo i umemo... Sad nam je, recimo, najhitnije da rešimo vodovod, veli Graovac.

Budući da on datira još od pre 50-60 godina, azbestne cevi su dotrajale i svako malo pucanjem prave havariju u selu.

Pre 30 godina meštanka Kruščića, koja je pristala da nam kaže samo kako se zove - Nena, udala se u to selo i to došavši „čak” iz Kule. Ono što joj je osvojilo srce i zbog čega nikad nije zažalila što je tu gde je, jesu dobri, vredni i gostoprimljivi ljudi.

Lepo je ovde živeti, čak i kad deluje ovako turobno, kaže Nena, ističući da je tokom proleća i leta selo još lepše.

Kako dodaje, dosta je staro selo, ima mnogo starih ljudi, mladi odlaze jer nemaju baš mnogo ovde izbora za posao...

Recimo, pre nekoliko dana su nam sklonili bankomat, kažu da nije dovoljno iskorišćen. Nemamo ni neku konfekcijsku prodavnicu, verovatno se ne isplati, ali ostalo imamo sve što nam treba, poručuje naša sagovornica.

Što se tiče vodovodne mreže, najveći problem je arsen. Trebalo je prošle godine da se krene s izgradnjom fabrike vode u saradnji sa Mađarskom, za nas i Ruski Krstur, međutim ništa se nije uradilo po tom pitanju, pa smo mi izgradili mini pilot postrojenje, jer moramo obezbediti građanima vodu. Ali, ono je slabo, daje kubik vode na sat, pa građani doću i napune balone. Mi moramo da ga imamo, a ne znam da li ga koristi ni deset meštana... Naša voda je jako mekana i nemamo kamenac ni u tragovima, objašnjava Graovac, dodajući da je Mesna zajednica isfinansirala i napravila projekat revitalizacije kompletnog vodovoda, ali je sad već zastareo, kao i projekat i građevinska dozvola za izgradnju kanalizacije, pa i bunara, ali i onaj za rekonstrukciju jedne ulice u selu.

Kako dodaje, selo je izbušeno septičkim jamama, što predstavlja ekološki problem.

Žao mi je što smo dali novac za projekate i sad ništa ne vredi. Mali smo pa nas niko ne vidi, to nam je bolna tačka, a lokalna samouprava ne može sve to da isfinansira, kaže Graovac.

Selo ne bi bilo selo da se komšije ne sreću nasred puta i ne započnu neki divan... Isti je slučaj i sa Mirkom Jelačićem koji je taman krenuo da prozbori koju s komšijom Branislavom Stojiljkovićem, kad smo im se pridružili u želji da načujemo o čemu se to priča u Kruščiću.

- Mi uvek divanimo, veli nam Jelačić. - O čemu? Kako bih ti rekao, o nemaštini najviše. Mi smo ti zadnja rupa na svirali ođe. Zabačeno smo selo u kom se autobus okreće kod crkve i vraća nazad, to je strašno...

Kako li uspevaju da prežive od sezonskog do sezonskog posla, kažu da ne pitamo. Ni njima nije jasno. A da li ih to čini herojima - ne slažu se.

- Ništa mi nismo posebno selo u odnosu na druga sela - tvrdi Stojiljković, pokazujući na prazne kuće kojih je na svakom drugom placu, a koje su, kad je on bio dete pre nego što je otišao za Novi Sad iz kog se i vratio da provede penzionerske dane, bile nove i pune života. - Kao i u celoj državi što fali, i ovde nedostaje, Nema tu više onoga što je nekad bilo, niko nikog ne gleda, svako gleda samo sebe... U takvoj si situaciji u selu da ne postoji više ono druženje kao nekad. Ranije bi u ovo vreme video decu kako se igraju, a sad ako se i izađe, svako stoji na svojim vratima, kaže: „Zdravo, komšija” i tu se sve završi.

Prema rečima našeg sagovornika, putna infrastruktura je glavni preduslov za napredak, pa su tako prošle godine, nakon decenije borbe, izdejstvovali izgradnju linije ka Gračacu, dok sad imaju čvrsto obećanje da će im i onaj ka Ruskom Krsturu proširiti na šest metara. Iako sad imaju mogućnost da u selo doću sa tri strane, autobus i dalje saobraća po tradiciji - dođe u Krušćić iz pravca Crvenke, okrene se kod katoličke crkve, prekoputa škole, i vrati nazad.

Nekad smo imali prometnu prugu i plovni Veliki bački kanal, priseća se Graovac.

Isto tako, dodaje, nekad je svaka kuća imala bar po jednu kravu i jedan jutar zemlje.

A danas je selo postalo suprotnost samo sebi... Ipak, poljoprivreda nam je i dalje jedna od važnijih grana, a dok se uzgajala industrijska paprika ona je i podigla ovo selo, veli naš sagovornik.

Danas u Kruščiću prespava možda oko 1.200 meštana, a osnovna škola „Veljko Vlahović” osigurala je sebi još jednu školsku godinu sa svih osam razreda, budući da broji 101 učenika. Od ukupnog broja stanovništva, skoro trećinu čine starosedeoci Mađari, dok su ostali Crnogorci, Ličani, Bosanci,... U slobodno vreme okupljaju se oko kulturno-umetničkih društava i fudbalskog kluba, u nekoj od pet kafana, na pecanju,...

Lea Radlovački