Задужбина Николе Васиљковића: Кућа у којој је становала елита

Доносиоци одлука ставили су је на списак међу првим грађевинама које из покрајинског фонда за обнову архитектонског и културног наслеђа у Карловцима треба обновити због стања у ком се налази. Ова времешна једноспратница свакако заслужује то због оронулости, коју је још седамдесетих година када је писао Уметничку топографију Сремских  Карловаца констатовао Павле Васић, али исто тако и због улоге коју је у прошлости ове вароши одиграла.

Кућа је саграђена 1772, судећи по години угравираној на гвозденим вратима рађеним у рококо стилу, и једна је од најстаријих у Сремским Карловцима. Њу је од трговца и карловачког градоначелника Јефтимије Матића откупио такође трговац, Никола Васиљковић и тестаментом оставио Карловачкој гимназији.

- Са благодарним чувством сећаће се захвално потомство свагда радо ових добрих и племенитих људи, који по лепом свом и хришћанском расположењу учинише добра браћи својој лепим делима за живота на овоме свету, која дела и по смрти њиховој дижу им споменика, што ни време, а ни људи нигда оборити неће... -  Овим оптимистичким речима у програму Српске православне велике гимназије карловачке за 1880/81. годину почиње текст о великом гимназијском добротвору Николи Васиљковићу.

Као рођени Карловчанин с Белила, Васиљковић је у Пешти усавршио трговину захваљујући којој је стекао завидан иметак. Имао је радњу у својој кући под бројем 778, а која није била само место трговине, него и кутак у који се свраћало по савет и помоћ. Ожењен је био најпре Јулом, која му је родила четворо деце – Ану, Милу, Љубу и Васу. Међутим, син му је умро у Бечу, што је оставило дубоку рану на његовом срцу. У другом браку, са Јелисаветом Ракић из Ирига, добио је сина Лазара, али његова срећа није дуго потрајала, јер се дечак удавио у Дунаву.

Још као млад постао је тутор Саборне цркве, саветник у Општинском већу, а потом и члан Старатељства гимназијских фондова. Цео његов живот састојао се из низа добрих дела. Умро је у 58. години, 13. јуна 1836. Кћерке су му биле ситуиране, а да би супругу осигурао, оставио је тестамент који је уједно и израз бриге за свој народ. У тестаменту се каже да оставља дом под бројем 778 и виноград у Карашу под бројем 2281 за фондацију по моделу Максима Грујића, из које ће се финансирати даље школовање одличних гимназијалаца.

Дуги низ година кућа је испуњавала улогу коју јој је доделио дарујући је гимназији. Сачувани уговори о закупу са Старатељством гимназијских фондова говоре у прилог томе. У тој кући су становале личности које су оставиле значајног трага у карловачкој прошлости и у њој су стварана најразнорснија дела.   Најпознатији међу њима био је чувени архитекта, креатор данашњег изгледа центра Карловаца, Владимир Николић. Настанио се у тој кући 1892. када је започео градњу Патријаршијског двора. У њој је Николић, осим што је становао, имао и атеље у ком су настајали пројекти велелепних здања која и данас красе Карловце, и не само ово место. У Николићево време у дворишту је била  коњушница у којој је он неговао коње арабере и просторија за парадне кочије, којима се често возио. У тој кући је и умро, а врло брзо по његовој смрти,  априла 1922. године Старатељство гимназијских фондова и заклада по налогу патријарха Димитрија жели да је изда генералу и главном команданту руске војске, барону Петру Врангелу. У допису Старатељства гиманзијског се наводи између осталог да ”доделом стана генералу Врангелу удовољиће се жељи не само Његове светости већ и господина министра вера и министра за социјалну политику, а материјално ће се помоћи и заклада Васиљковића, која је намењена штипендијама карловачке деце.”.

Као што је познато, генерал Врангел није живео у тој кући, али јесте други Рус емигрант, прота и професор Карловачке богословије Борис Селивановски са супругом Надеждом.

Становао је у кући и гиманзијски професор Душан Котур, први школовани професор музике у Карловачкој гимназији. На Конзерваторијум у Праг га је послао патријарх Георгије Бранковић, онај исти који је ангажовао Владимира Николића да пројектује зграде за центар Карловаца. Котур је у Гимназији предавао 35 година теорију музике, црквено појање и водио гимназијски и богословски хор...

Осим за Котура, ова кућа била је дом за још двоје професора Карловачке гимназије - чувене  ауторке мемоарског дела „Сећања” Теодоре Мајице Петровић и њеног супруга такође професора, оснивача и првог управника Музеја и Архива САНУ у Сремским Карловцима Косте Коче Петровића. Иако природњак, Коста се бавио историографијом и оставио доста дела иза себе.

Био је то крем карловачког друштва. Ако се у обзир узме само податак да су круг пријатеља архитекте Николића чинили епископ будимски и потоњи патријарх Лукијан Богдановић и његов брат др Милош Богдановић, старешине фрушкогорских манастира, бројни учесници Црквено-народних сабора који су одржавани у Карловцима, као и сликар Урош Предић, онда се може претпоставити ко је све бивао у тој кући.

Кућа је национализована 1959. године и од тада не обавља функцију коју јој је доделио дародавац. Почетком новог миленијума отишла је у приватне руке, али се сада налази у државном власништву. На Карловчанима је да учине нешто да се, као што је доскора стајала плоча која је сведочила да је у кући становао архитекта Николић, остави трајно сведочансто о томе ко је још живео и стварао у њој.

Зорица Милосављевић