Zadužbina Nikole Vasiljkovića: Kuća u kojoj je stanovala elita

Donosioci odluka stavili su je na spisak među prvim građevinama koje iz pokrajinskog fonda za obnovu arhitektonskog i kulturnog nasleđa u Karlovcima treba obnoviti zbog stanja u kom se nalazi. Ova vremešna jednospratnica svakako zaslužuje to zbog oronulosti, koju je još sedamdesetih godina kada je pisao Umetničku topografiju Sremskih  Karlovaca konstatovao Pavle Vasić, ali isto tako i zbog uloge koju je u prošlosti ove varoši odigrala.

Kuća je sagrađena 1772, sudeći po godini ugraviranoj na gvozdenim vratima rađenim u rokoko stilu, i jedna je od najstarijih u Sremskim Karlovcima. Nju je od trgovca i karlovačkog gradonačelnika Jeftimije Matića otkupio takođe trgovac, Nikola Vasiljković i testamentom ostavio Karlovačkoj gimnaziji.

- Sa blagodarnim čuvstvom sećaće se zahvalno potomstvo svagda rado ovih dobrih i plemenitih ljudi, koji po lepom svom i hrišćanskom raspoloženju učiniše dobra braći svojoj lepim delima za života na ovome svetu, koja dela i po smrti njihovoj dižu im spomenika, što ni vreme, a ni ljudi nigda oboriti neće... -  Ovim optimističkim rečima u programu Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke za 1880/81. godinu počinje tekst o velikom gimnazijskom dobrotvoru Nikoli Vasiljkoviću.

Kao rođeni Karlovčanin s Belila, Vasiljković je u Pešti usavršio trgovinu zahvaljujući kojoj je stekao zavidan imetak. Imao je radnju u svojoj kući pod brojem 778, a koja nije bila samo mesto trgovine, nego i kutak u koji se svraćalo po savet i pomoć. Oženjen je bio najpre Julom, koja mu je rodila četvoro dece – Anu, Milu, Ljubu i Vasu. Međutim, sin mu je umro u Beču, što je ostavilo duboku ranu na njegovom srcu. U drugom braku, sa Jelisavetom Rakić iz Iriga, dobio je sina Lazara, ali njegova sreća nije dugo potrajala, jer se dečak udavio u Dunavu.

Još kao mlad postao je tutor Saborne crkve, savetnik u Opštinskom veću, a potom i član Starateljstva gimnazijskih fondova. Ceo njegov život sastojao se iz niza dobrih dela. Umro je u 58. godini, 13. juna 1836. Kćerke su mu bile situirane, a da bi suprugu osigurao, ostavio je testament koji je ujedno i izraz brige za svoj narod. U testamentu se kaže da ostavlja dom pod brojem 778 i vinograd u Karašu pod brojem 2281 za fondaciju po modelu Maksima Grujića, iz koje će se finansirati dalje školovanje odličnih gimnazijalaca.

Dugi niz godina kuća je ispunjavala ulogu koju joj je dodelio darujući je gimnaziji. Sačuvani ugovori o zakupu sa Starateljstvom gimnazijskih fondova govore u prilog tome. U toj kući su stanovale ličnosti koje su ostavile značajnog traga u karlovačkoj prošlosti i u njoj su stvarana najraznorsnija dela.   Najpoznatiji među njima bio je čuveni arhitekta, kreator današnjeg izgleda centra Karlovaca, Vladimir Nikolić. Nastanio se u toj kući 1892. kada je započeo gradnju Patrijaršijskog dvora. U njoj je Nikolić, osim što je stanovao, imao i atelje u kom su nastajali projekti velelepnih zdanja koja i danas krase Karlovce, i ne samo ovo mesto. U Nikolićevo vreme u dvorištu je bila  konjušnica u kojoj je on negovao konje arabere i prostorija za paradne kočije, kojima se često vozio. U toj kući je i umro, a vrlo brzo po njegovoj smrti,  aprila 1922. godine Starateljstvo gimnazijskih fondova i zaklada po nalogu patrijarha Dimitrija želi da je izda generalu i glavnom komandantu ruske vojske, baronu Petru Vrangelu. U dopisu Starateljstva gimanzijskog se navodi između ostalog da ”dodelom stana generalu Vrangelu udovoljiće se želji ne samo Njegove svetosti već i gospodina ministra vera i ministra za socijalnu politiku, a materijalno će se pomoći i zaklada Vasiljkovića, koja je namenjena štipendijama karlovačke dece.”.

Kao što je poznato, general Vrangel nije živeo u toj kući, ali jeste drugi Rus emigrant, prota i profesor Karlovačke bogoslovije Boris Selivanovski sa suprugom Nadeždom.

Stanovao je u kući i gimanzijski profesor Dušan Kotur, prvi školovani profesor muzike u Karlovačkoj gimnaziji. Na Konzervatorijum u Prag ga je poslao patrijarh Georgije Branković, onaj isti koji je angažovao Vladimira Nikolića da projektuje zgrade za centar Karlovaca. Kotur je u Gimnaziji predavao 35 godina teoriju muzike, crkveno pojanje i vodio gimnazijski i bogoslovski hor...

Osim za Kotura, ova kuća bila je dom za još dvoje profesora Karlovačke gimnazije - čuvene  autorke memoarskog dela „Sećanja” Teodore Majice Petrović i njenog supruga takođe profesora, osnivača i prvog upravnika Muzeja i Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima Koste Koče Petrovića. Iako prirodnjak, Kosta se bavio istoriografijom i ostavio dosta dela iza sebe.

Bio je to krem karlovačkog društva. Ako se u obzir uzme samo podatak da su krug prijatelja arhitekte Nikolića činili episkop budimski i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović i njegov brat dr Miloš Bogdanović, starešine fruškogorskih manastira, brojni učesnici Crkveno-narodnih sabora koji su održavani u Karlovcima, kao i slikar Uroš Predić, onda se može pretpostaviti ko je sve bivao u toj kući.

Kuća je nacionalizovana 1959. godine i od tada ne obavlja funkciju koju joj je dodelio darodavac. Početkom novog milenijuma otišla je u privatne ruke, ali se sada nalazi u državnom vlasništvu. Na Karlovčanima je da učine nešto da se, kao što je doskora stajala ploča koja je svedočila da je u kući stanovao arhitekta Nikolić, ostavi trajno svedočansto o tome ko je još živeo i stvarao u njoj.

Zorica Milosavljević