Како су артешки бунари довели до уштеде у потрошњи шунке у Сомбору

Друга недоумица површнијих слушалаца ове сатроградске песме је стих у ком се „...шунка боље чува...“, пошто им се чини да се пре тога спомиње како се наречени Сомбор, односно „...град се кува а...“, па их бољи познаваоци упућују да се рад и пасуљу односно о архаизму граху, то јест гра’. И када се коначно лексика рашчивија, постави се питање смисла стиха „...од то доба гра’ се кува а шунка се боље чува...“. А мистерија је једноставна, пошто се у пре доба настанка ове  песме у Сомбору користила вода за пиће и кување из издашних, али плитких копаних бунара, која је била превише тврда, па је и кување пасуља јако дуго трајало, што је последично доводило до тога да су нестрпљивији чешће одлазили у пушнице по комад шунке, не би ли утолили глад. И то је потрајало све док, као што и песма каже, није дошло до доба описаног као „... од како је тај, артески бунар...“.

А смањење потрошње шунке, макар код оних нестрпљивијих и гладнијих је почело у другој половини 19 века када је и Сомбор почео да се просвећује и кад је народно здравље у питању, па је др Едо Маргалић, директор варошке Гимназије научно доказао својим суграђанима зашто се ваља „пребацити” са копаних на бушене артеских бунара. Лепо је саветовао суграђане да је од давнина човек бушио дубље бунаре од оних обичних, ашовима и лопатама ископаних и циглом обзиданих, али је тих година чудо технике долазило из француске покрајине Артоа у којој су по неколико стотина метара бушили у утробу земље, не би ли до здраве воде дошли. И таман кад се учинило да за ову новотарију нема новца, јер су и тад, као и сад, власти кубуриле са „buyеtskim дефицитима”, појавила се Сомборска штедионица са 18 хиљада форинти вредним „пројектом” изградње првог артеског бунара.

За место овог извора живота одређен је простор Светођурђевске пијаце, одмах до Магистрата илити Градске куће, место на коме је и до тада стајао бунар, али онај обзидани. Радовима започетим са пролећа 1887.године руководио је рударски инжењер Бела Жигмонд, а у народу је велики страх завладао кад је објављено да ће доласком до водоносних слојева висок стуб воде под притиском неколико метара у висину избити. Поплашили се Сомборци да ће им оволика силна вода варош поплавити, а таман су се водене пошасти , некада дивље реке Мостонге курталисали. Како било, гос’н Жигмонд је следеће године сврдлима допро до 256 метара дубине и ту налетео на прву значајнију количину воде. Нажалост, испоставило се да је количина од 15 кубика на сат додуше достатна за тадашње становнике Сомбора, али да својим хемијским саставом не обећава, па су радови настављени.Бушило се још пола године, све до 334 метра у дубину, али су тамо налетели на воду пуну угљоводоничког метана, па је у помоћ позвано Краљевско Угарско геолошко друштво из Пеште и њен стручњак Јулије Халавач. Мада је Халавач предложио даље копање, у изнудици и беспарици ипак је усвојен Жигмондов предлог да се бунар затрпа до 248 метара, дубини одакле је сразмерно најбоља вода избила на површину. Спуштене су цеви и 4. фебруара је поносно „урби ет орби„ објављено да је и званично почео са радом први сомборски артески бунар који је за 24 сата давао 84 кубика питке воде.

Ово је био само први у низу артеских бунара ископаних у Сомбору, а богами и на околним салашима и селима, па их је временом ископано укупно 35, од којих је већина била руку дело Јожефа Цајзла, браварског и машинског радника, чија се радионица до Другог светског рата налазила у Улици Светозара Милетића и који је запошљавао и по 15-так радника и исто толико шегрта, што само по себи говори колико су Сомборци били задовољни овом, артеском, водом. Хронике сведоче и о томе да је већина других бунара била бушена на 150 метара, мада је најдубљи бунар, поред централног, био онај на углу Гундулићеве и Улица Бранка Радичевића (220 метара.) али и да је најиздашнији био онај на почетку Безданског пута, на коме су се бурад водара од 600 литара пунила у року од свега десетак минута. Бушење артеских бунара није престало ни у другој половини 20 века, па је остао забележен податак да је последњи овакав извор свеколиког живота у Сомбору избушио 1960.године браварски радник Бошко Пујин у Улици Душана Станичкова. Свега године дана после избушен је и први бунар на „Јарошу” на коме се и данас налази сомборска фабрика воде, а ускоро је почела и изградња водовода, који је у наредним деценијама артеске бунаре потиснуо у заборав, мада су дуго година пробориљиви Сомборци и поред чесми у кућама куповали воду од водара, изговарајући се на реченицу „Ако уместо вина већ морамо пити воду, не морамо и хлор”.

Милић Миљеновић