Величанствен изглед и детаљи алмашког Храма Света три јерарха
Причу о настанку, развоју – бројним градњама и реконструкцијама Алмашке цркве, за „Дневник” је у недељу започела чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Мирјана Николић, која је на занимљив начин описала пут стварања и три века постојања Храма Света три јерарха.
Овај, други део приче о Алмашкој цркви, тиче се самог изгледа храма, који је грађен у неокласицистичком стилу, по пројекту Мартина Ковчарског. Мирјана Николић наводи да се на западној страни торња, изнад каменог портала, налази плоча од црвеног мермера величине око два квадратна метра. На њој је, како каже, уклесана 1797. година као година градње, а такође и имена митрополита, епископа и цара, као и навод да је изграђена средствима српске православне општине.
– Ову монументалну и репрезентативну цркву, чије је коначно украшавање у потпуности завршено 1808. године, освештао је тадашњи епископ бачки Јован Јовановић, а у време владавине Франца Јосифа Другог – истиче наша саговорница. – У данашњим габаритима храм још и сада доминира Алмашким крајем и читавим Новим Садом. Његове димезије су: 45 метара је дуг, 15 широк, исто толико износи и висина до кровног венца, док је висина звоника с позлаћеним крстом изнад западног улаза чак 49,5 метара. У звонику се данас налазе четири звона укупне тежине близу шест тона, а највеће од њих је уједно и највеће у Новом Саду.
Нажалост, храм није одолео страдањима. Мирјана Николић наводи да је током бомбардовања града, 12. јуна 1849. године, некадашњи оригинални торањ порушен, односно преполовљен, с Тврђаве испаљеним топовским ћулетом. Она истиче да је нови, који га и данас краси, нешто нижи од првобитног. Када је у питању унутрашњост храма, Мирјана Николић наглашава да она није нимало мање величанствена од њене спољашњости.
– Прозори великих димензија, високо постављени, омогућавају присуство обиља дневне светлости, а масиван хор на западној страни, декорисани зидови храма, таваница и прелеп иконостас на истоку, ретко кога ће оставити равнодушним – описује Мирјана Николић. – Дрвенарију и дуборез на иконостасу радио је Аксентије Марковић од 1800. до 1803. године, а реч је, по многима, о ремек-делу дрворезбарске уметности. Три године касније, тај велики дрворезбар је преминуо и сахрањен је у порти храма. Иконе на иконостасу, као и сликање зидних површина, радио је најпознатији српски сликар свога времена, иконописац и портретиста Арсеније Теодоровић.
По речима Мирјане Николић, зидне иконе су оштећене услед прокишњавња – након рушења дела цркве током бомбардовања 1849. године.
Она описује да је на Богородичином трону, на којем је некада стајала стара чудотворна икона, данас икона Пресвете Богородице с Христом у наручју. То је, како наглашава, дело Уроша Предића из 1905. године, и, по оцени стручњака, једно од његових најуспелијих сликарских остварења.
– Наручилац иконе је био новосадски књижар и штампар Арса Пајевић, који је платио све трошкове уметнику, а уз то је платио и позлаћивање трона и новог уметнички израђеног кандила од најфинијег сребра, које и данас виси пред иконом – открива Мирјана Николић.
Текст и фото: К. Ивковић Ивандекић
Пројекат „Нови Сад, културно-историјска баштина” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац
