Петроварадин – на граници између Бачке и Срема: Град на стени чврст као вера

Насеље велелепних цркава, али и поприште сталних сукоба, те стратешка тачка преко које су пролазили многи народи, а неки ту и остали, задивљује и оне који тек загребу по површини њеног богатог живота. О самом називу постоје многе хипотезе, а једна од најпоетичнијих је изведеница „град на стени чврст као вера”, настала од латинске речи „петра” (камен, стена), мађарске „вар” (град) и турске „дин” (вера).

Сви историјски обриси који Петроварадин данас чине лепим, и грађевине и нематеријална баштина, датирају од ослобођења од Турака крајем 17. века. На месту где се одиграла велика битка 5. августа 1716, кад су страховито поражене Османлије – кажу да је осам дана трајало сахрањивање и уклањање тела с бојишта на Текијама – у захвалу Богу и небеској мајци подигнута је Црква Снежне Госпе. У дане ходочашћа литургија се служи на више језика те окупља и католике, и православце, и гркокатолике, због чега је можемо сматрати екуменском.

Петроварадин је, захваљујући геостратешком положају и тврђави коју су подигли Хабзбурговци, пружао сигурно уточиште. Након што је опасност престала, 1926. губи статус града и административно се уједињује с Новим Садом. Тако су тридесетих година честитке и писма адресирани на његово име често завршавали ко зна где, пошто му је наметнут назив Нови Сад 4.

Један од најстаријих храмова је прекрасна црква с пет олтара и самостаном на два спрата – Св. Јурај, коју су 1701. подигли исусовци, оснивачи прве основне школе у Срему1713, а прве гимназије 1765. У Петроварадину је било и средиште фрањевачке цркве, у чијем су самостану од 1713. постојале филозофске студије, а од 1735. Висока теолошка школа, након чијег је укидања до 1786. део по део претваран у Војну болницу, данас најстарију активну медицинску војну установу у свету.

Крајем 12. века Петроварадин је постао део средњовековне Угарске, а из тог периода потиче и први званичан историјски документ који говори о постојању насеља на том простору. У питању је повеља угарског краља Беле Четвртог из 1237. године у којој дарује имања и села опатији у Белакуту – средњовековном утврђењу на месту данашње Тврђаве.

Петроварадинска Војна болница најстарија је здравствена установа тог типа у Европи, основана 1787. године, неколико година након бечке, која одавно више не ради. Саграђена је у подграђу Петроварадинске тврђаве, с леве стране моста, и део је сложеног комплекса некадашњег фрањевачког самостана, који је реформом цара Јосифа Другог затворен крајем 17. века и претворен у Војни шпитаљ, док је црква која је некада била у саставу самостана неко време служила као житни магацин. У то доба у њој су се углавном лечили бројни рањени воници с овог подручја који су учествовали у аустроугарским ратовима.

За време Другог светског рата у њој су боравили углавном домобрани и грађани Петроварадина, а након ослобођења Новог Сада тамо је била смештена Војна болница Треће армије. Од 1984. године мења име у Војномедицински центар Нови Сад, а у њен састав улази и Гранизонска амбуланта Петроварадин. Током рата од 1991. до 1992. године у њој је збринуто више од 1.000 пацијената, углавном рањених на славонско-барањском ратишту. Када је срушен мост за време НАТО агресије, одређену штету претрпела је и болница. Међутим, то није омело лекаре да непрекидно, чак и под ваздушном опасношћу, без воде и струје, лече болеснике.

Данашњи комплекс Војне болнице обухвата простор и објекте Доње тврђаве, оивичене бастионом Свете Терезе и Јосифа. Састоји се од више зграда грађених од краја 17. века до средине двадесетих година 20. века. Занимљиво је да се у болничком кругу налази се и Православна црква Светог апостола Павла, која је изграђена 1922. године, а која је до Другог светског рата служила за причест и молитве војника и болесника, као и за крштења и венчања официра, а по завршетку рата – за складиштење лекова и вредне медицинске опреме.

Једно од настаријих добровољних ватрогасних друштава у земљи оформљено је у Петроварадину, када је крајем априла 1874. године, Јосип Кочер, по занимању постолар (обућар), позвао неколико угледних грађана тог насеља да би се договорили о оснивању ДВД „Петроварадин” и сачували заједницу од све учесталијих пожара на територији општине. Оснивачка скупштина је одржана 11. јуна 1875. године и на њој је било присутно 17 мештана, али је као датум оснивања усвојен је 3. јун 1875. године. Већ 1. септембра наредне године изграђено је спремиште од дасака и ватрогасни торањ за осматрање околине Петроварадина. Крајем 1896. године изграђено је спремиште од тврдог материјала, а годину касије подигнута је и друштвена сала и стан за домара. Када је Друштво настало, многе кућа су биле уско збијене, а око трећина са сламнатим кровом и дрвеним оџаком – потенцијално врло подложне пожарима. Године 1881. пожар је захватио казамате у Петроварадину, а то је било право „ватрено крштење” за ватрогасце. Исте године плануо је парни млин у Новом Саду, страдале су две особе, а материјална штета била је огромна. Кров Римокатоличке цркве у Новом Саду букнуо је 1904. године, а ту су се, осим новосадских ватрогасаца и војника, нашли и чланови Друштва из Петроварадина. Крову није било спаса, али је спречено да ватра захвати торањ цркве и оближње грађевине. Међу највећим пожарима у чијем гашењу су учестовали Петроварадинци био је у фабрици „Синтелон“ из Бачке Паланке седамдесетих година прошлог века, а храброст су показали у за време НАТО бомбардовања, када су били у првим редовима када је погођена зграда РТВ-а.

Осим заштите грађана и њихове имовине од ватре, Друштво учи младе о заштити од пожара, оргнизује свечаности и прославе, ватрогасна такмичења. По узору на ДВД „Петроварадин” основана су још нека ватрогасна друштва у околним местима Срема и Бачке.

Скривена у уским петроварадинским сокацима, Шпилерова кућа у Улици Владимира Гортана 8, која представља непокретно културно добро, успела је да опстане кроз векове, након што су је изградили језуити (исусовци) од 1693. до 1773. године, када су дошли у Петроварадин. Претпоставља се да је служила као летњиковац, а по новијим истраживањима – као школска зграда, и један је од највреднијих објеката из времена барока.

Назив је добила по власнику из прве половине 20. века Тибору Шпилеру, чиновнику у ДТД-у, који је желео да у њој оснује музеј. Иако је кућа названа по њему, он у њој није никада живео, већ су ту боравиле његова мајка и сестра. Након национализације, породици је припао део стамбеног простора, а Шпилер је наследио колекционарске збирке.

Кућа је изграђена увучено у односу на закривљену улицу, има издужену правоугаону основу која је проширена на левој страни уличног дела. Спољни изглед је једноставан, а кров покривен бибер-црепом, на прозорима су тешке решетке од кованог гвожђа, а можда је најупечатљивија зидана капија с две велике камене кугле при тлу. Необично је што је, упркос стотинама година, и унутрашњост остала сачувана. Најрепрезентативнија је „велика сала”, смештена у средишту куће, квадратне основе с једоставном сводном конструкцијом коју чине четири широка лука која се сусрећу над средиштем простора. У трему где се они сусрећу је розета, а на равним површинама четири угла по орнамент: асоцијација на Малтешки крст, квадрат с витражом, круг с мотивом Сунца и још један кружни украс који је нажалост, изузетно оштећен. Кућа има и велики подрум од пет просторија, а улаз је из дворишта.

Нажалост, већина грађана никада није чула за Шпилерову кућу, а камоли о њеној интереснтној историји и њеним градитељима. Чини се да је то барокно здање, које је од велике културне и архитектонске вредности не само за Петроварадин већ и за Нови Сад, и које сведочи о историји и развоју нашег града, остало скрајнуто и заборављено, пошто је тек 2013. године, одлуком Владе Републике Србије, проглашено спомеником културе.

Римокатиличка црква Госпе Снежне на Текијама смештена је у Петроварадину крај међународног пута Нови Сад – Београд, а везује се за победу хришћанства над исламом, односно велику битку на Везирцу, која се одиграла 5. августа 1716. године. Садашња црква у неоготском стилу саграђена је 1881. године по пројекту загребачког архитекте Хермана Болеа, а реновирана 1976. године. У њу су, осим католика, одувек одлазили и православни верници да би се помолили и запалили свећу за Снежну Госпу, за коју верују да је чудотворна.

По предању, на месту садашње цркве била је средњовековна хришћанска богомоља посвећена Девици Марији. Након доласка Турака, 1526. године она је порушена и подигнута је дашчара за два дервиша, а касније је изграђена и мала џамија. Због тога је место названо Текије, што у муслиманском свету подразумева институцију где дервиши обављају верску службу, а које служили и као уточиште путницима намерницима. Први чланови исусовачког реда у град долазе 1693. године, а пошто нису имали одговарајући богослужбени простор, залагали су се за то да им се уступи тада већ напуштена текијска џамија, у чему су и успели, те су је преуредили и посветили Безгрешном зачећу Блажене Девице Марије. Барокни кип Маријиног Безгрешног зачећа из тог времена до данас је сачуван и постављен на круни олтарног балдахина.

Бројчано надмоћнија турска војска, с великим везиром Дамад Али-пашом на челу пристигла је 3. августа 1716. године пред зидине Петроварадина и опсела га. Два дана касије, 5. августа, у краћој борби недалеко од текијске цркве, турска војска је доживела страховит пораз. Уверен да је победа над освајачем извојевана заслугом Девице Марије, принц Еуген Савојски поклонио је цркви икону Богородице с Исусом у наручју, коју је до тада као светињу носио у ратне походе и пред њом се молио за своју војску. С обзиром на то да је победа у бици извојевана 5. августа, на дан када хришћани славе Снежну Госпу, петроварадинска црква је од тада њој посвећена. Чудотворна икона свечано је унета 26. јула 1754. године након обнове капеле, па се догађај данас обележава као „Мале Текије”, док се празник Госпе Снежне слави као „Велике Текије”.

Страну припремила: Силвиа Ковач

Пројекат „Нови Сад, културно-историјска баштина” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.