Изазови светске економије: Криза у кризи, а где је ту Србија?

А то, каже професор Ђуричин за Танјуг, значи пре свега индустрију 4.0, "зелену трансформацију" и нове видове финансирања засноване на криптовалутама.

Добра вест је да је у скупштинској процедури управо Закон о дигиталној имовини, којим се Србија "копча" на светске трендове.

Професор указује да је медицинска криза због ковида 19 само продубила структурне неравнотеже prеthodnе економске кризе, па је ново "љуљање тла" само повећало пукотину на глобалном нивоу.

Тако сада, поред разних трговинских, технолошких, девизних и других ратова на светској економској сцени, имамо и рат вакцинама, с обзиром да једна група земаља неће прихватати вакцине друге групе.

"У том контексту десила се ковид криза".

Неолиберални капитализам постоји већ око 40 година, подсећа Ђуричин и додаје да је и наша земља била под притиском тог концпепта, који подразумева дерегулацију и тоталну приватизацију.

Ипак, тај концепт довео је, каже, до граница одрживости и десила се криза 2008, након чега су уследиле неконвенционалне мере, од којих је најнеконвенционалнија била штампање новца или тзв. квантитативна олакшања.

Штампање новца ствара проблем између створене и реализоване вредности. Вредност се ствара на тржишту роба и услуга, а реализује на финасијском тржишту и ако је на финансијском тржишту емитована превелика вредност, спекулативни балон пуца, што је довело до кризе 2008, подсећа Ђуричин и додаје да је од тада до краја 2019. било, према неким проценама око 40 мањих криза.

Ипак, у садашњим условима Кина напредује, а либералне економије имају проблем одрживости, наводи Ђуричин.

Додаје да се мерама за решавање медицинске кризе само шири пукотина економске кризе, јер ако се људи затварају не ради економија, а ако ради, људи се излажу вирусу и повећавају се медицински трошкови.

Ђуричин, као добар познавалац светске економије, истиче да је веома важно да се у овој ситуацији не заборави на решавање дугорочних проблема, на којима се данас у свету већ ради, а то је одржив економски развој, што се пре свега односи на зелену трансформацију и прелазак на циркуларну економију, што значи приступ који интегрише економију и систем управљања отпадом.

Он напомиње да се логично поставља питање за сваку земљу, па и Србију, како да обезбеди финансирање скупих еколошких пројеката, као и за нову индустријализацију засновану на новим технологијама, односно индустрију 4.0 и дигитализацију.

У том смислу је врло важно што ће Србија добити Закон о дигиталној имовини, који је, истиче, коцкица у мозаику нове визије развоја наше земље.

Наводи да су криптовалуте данас реалност, иако су у почетку биле оспораване, али су сад добиле "право грађанства" с обзиром да гувернери централних банака највећих земаља говоре о њима у својим експозеима.

Такође, највеће инвестиционе банке широм света их прихватају као део свог структурног портфолија, поред државних обвезница, акција технолошких компанија, "хибридних папира",у последње време - чак и оних заснованих на злату.

Ђуричин подсећа да је биткоин у почетку имао цену од 2.000 долара, док је сада достигао 23.000 долара и наводи да поједини процењују да ће његов плафон бити на чак 400.000 долара.

Ради се о виртуелном новцу, којим се, преко одређених технологија четврте индустријске револуције, могу финансирати зелени пројекти, тзв. "new греен деал“.

Према томе, указује Ђуричин, земља која размишља да финансира трансформацију своје привреде у смислу нове индустријализације мора рачунати и с моделом финансирања који је већ препознат у ЕУ и свету.

То је велика корист за Србију јер, како каже, то значи да ће од тог вида "штампаног" и "антиципативног" новца моћи да се финансира зелена трансформација.

Напомиње да је новац у сваком случају ствар социјане конвенције и да у том смислу нема лимита.

У питању је условна емисија, усмерена на трансформацију. Тај дигитални новац се може користити и за унапређење медицинских система и друго. Наравно, уз фини баланс између реалне и виртуелне економије, реланих и вируталних извора финансирања. То је велики изазов будућег доба, наглашава Ђуричин.

Подсећа да су на располагану и други нови облици финансирања, као што су зелени кредити, зелене обвезнице, да постоји нова регулатива, па централне банке привилегују банке које финансирају пројекте за афирмацију цикуларне економије и нулту или ниску емисију ЦО2 и других гасова са ефектом стаклене баште.

Ђуричин напомиње да Србија има еколошки проблем, који је наслеђен, али да, ако желимо да будемо део Европе, морамо то што пре да почнемо да решавамо.

Тако да нова индустријализација, за коју се он као економиста, иначе, залаже, а недавно је из врха државе поменута као један од циљева у наредном периоду, за Србију значи пре свега структурирање постојеће производње у правцу нове еколошки прихватљиве производње, која је базирана на прицип цикуруларне економије, поручио је он.

Каже да се показало да привреде код којих је допринос реалне економије формирању БДП-у већи имају и много већу могућност за амортизовање шокова.

Тако је у Кини допринос индустрије формирању БДП-а већи од 40 одсто, у САД 14 одсто, док се у неким европским земљама креће између 14 и 20 одсто, а највећи проценат је у Немачкој.

Другим речима, привреде које су развијале модел неолибералног капитализма базиране су на доминацији финансијског сектора у креирању БДП-а и огромном усисавању створене вредности, које је много значајније него што је учешће тог сектора у формирању БДП-а, објашњава професор.

Дакле, питање нове индустрије је питање примене технологије индустрије 4.0 које се базирају на тзв. универзалној конективности, као што су вештачка интелигенција, роботика и друге, које су врло ефикасне технологије и са ниским трошковима.

Зато свака национална економија која жели да задржи своју позицију и евентулано просперира мора да се укључи у тај колосек, поручио је Ђуричин.