„Дневник” на лицу места у Футогу: Зар због печурака да изгубе живот?

Према њиховим тврдњама, реч је о заседи у шуми у којој су Предраг и Станислав са својим псима тражили тартуфе, током које су их напала двојица браћа из Јарка, Дејан (38) и Небојша Е. (36), да би се све завршило убиством Футожана.

- Моја деца нису били лопови - у сузама нам говори Предрагова и Станиславова мајка Радојка, коју смо јуче затекли у кући млађег сина. - Нису имали плате и ишли су у тартуфе да би зарадили...

Како је рекла ожалошћена мајка, њени синови су били добри с браћом из Јарка, ишли су понекад заједно да траже тартуфе, чак су од њих купили пса и још једног добили. Никаквих сукоба раније није било, кажу.

- Сачекали су их и упуцали, с леђа су их убили - наводи сестра од стрица убијене браће, тврдећи да их је тог јутра у шуми дочекало двадесеторо људи, а не само браћа из Јарка. - Убио их је зато што је мој брат имао добре керове, а они су због тога бесни! Чула сам да је овај (Дејан) већ био у затвору и има досије.

Браћа из Футога су се бавила тартуфима протекле три-четири године и то увек на истом поседу у близини Сремске Митровице, за који су, како њихова сестра каже, имали дозволу.

- Старији брат, Предраг, био је дружељубив, кад су нам правили асфалт у улици, износио је пиће... Зар за печурке да човек изгуби главу? Па, шума је свачија. Морам вам рећи да ме је ово такло. Извадио бих му очи, па да иде ћорав! Да је пуцао у ваздух, ил’ у ноге, а не да их обојицу убије - прича комшија из Улице Раде Кончара, ког је растужила вест о убиству.

Предраг је био супруг и отац је троје деце и радио је као протетичар у фирми „Карл Диетз”, док се млађи брат Станислав бавио грумингом и узгојем паса расе лагото који се обучавају за тражење тартуфа. За собом је оставио жену и двоје малолетне деце.

Имају још једног, најстаријег брата, који с својом породицом живи и ради у Немачкој.

Датум сахране још није познат.

Л. Радловачки

Стотине ловаца на тартуфе у доњем Срему свакодневно трага за овим скупоценим печуркама, чија цена на црном тржишту достиже и више од 3.000 евра по килограму.

Ове ексклузивне печурке продају се уходаним кријумчарским путем елитним светским ресторанима, пошто је њихов легалан извоз строго контролисан. Бели тартуфи се користе за спремање најделикатеснијих јела за светски yеtsеt, а служе се и као афродизијак.

Црни тартуф је знатно јефтинији, килограм је 300 до 500 евра. Толико за њега, међутим, добију само дистрибутери, док берачима припада пар стотина евра по килограму.

Слободан Симић, управник Специјалног резервата природе “Засавица”, каже да бели тартуфи у сремским шумама расту хиљадама година, али је лов на њих почео тек пре пет-шест година, када се прочуло колика им је цена на црном тржишту.

- Откако смо пре пет година обелоданили да смо у нашим шумама пронашли пет врста тартуфа, међу којима је и најскупљи краљевски бели тартуф, “Засавица” врви од ловаца који долазе са специјално обученим псима - каже Симић.

Шума је огромна, и како кажу немогуће је спречити кријумчаре да долазе у ловци на тартуфе. Упркос томе што се за кривилов подносе кривичне пријава, кријумчари не одустају.

Бели тартуфи могу се наћи искљућиво у непосредној близини река с високим нивоом подземних вода. Тамо расту у симбиози с храстом лужњаком и белом тополом. На истим местима могу се такође пронаћи и црни тартуфи, али не они крупни и најбољег квалитета.

Мада у многим крајевима Србије има тарфута, они до ексклузивних ресторана у свету углавном стижу преко црног тржишта. Наше тартуфе најчешће купују Словенци, Хрвати и Италијани и продају их као своје, што је разлог да они овде имају десет пута мању цену него на европском тржишту. Отуда и наши сакупљачи знатно мање зарађују од „колега” у другим европским државама у којима се оне могу наћи.

Пошто тартуфи живе под земљом, њихова берба обавља се уз помоћ посебно обучених паса који њухом откривају подземне гомољаче и указују само на зреле примерке. Зависно од врсте, тартуфи расту на дубини од 10 до 70 центиметара, а по боји деле се на беле и црне, а постоји и посебна врста тубер магнатум, која кошта готово невероватних 8.000 евра килограм.

Највише „ловаца” на тартуфе и трагача за њима има у околини Ниша, Gayinog Хана, Параћина, али и шумама западног Срема, и то Босутским и Моровићким шумама, Националном парку „Фрушка гора”, а као природна станишта те скупоцене гљиве наводе се Платичево, Грабовци, Огар и Кленак. Сакупљачи тартуфа, који с псима трагачима обилазе шуме по Србији, љубоморно чувају места на којима их има, исто као што не желе да се појављују у јавности јер су свесни тога да их шверцерским везама продају за даљу дистрибуцију на Запад.

Управо ових дана у Срему креће потрага за неугледним подземним гљивама облика кромпира, које привлаче на стотине тартуфара. У жижи интересовања трагача је бели тартуф, који по казивању стручњака, расте у нашим крајевима од октобра до јануара. Мањи примерци од 25 до 50 грама продају се на килограм по цени од чак 5.000 евра, колико за њега плаћају ексклузивни ресторани у Италији и Француској. Тај новац, међутим, добију само дистрибутери којих је највише из Београда, Хрватске и Словеније, док се берачима по килограму плаћа неколико стотина евра.

Код нас не постоје специјализоване продавнице за тартуфе. Кад се продају, држе се у стакленим звонима, да би задржали својства. Тартуф се прво помирише, измери се тежина, погледа облик и установи колико је оштећен, па се на крају одређује цена. То је нормалан начин куповине тартуфа у западним земљама.

- Код нас цена црног тартуфа варира од 35 до 40 евра за килограм - каже проф. Никшић. - Бели тартуф стаје од 150 до 200 евра за килограм. Цена тартуфа после тога вештачки расте, у зависности од јела у ресторанима. Постоје разрађени канали за продају тартуфа. Од великог откупљивача, па до оног који је у ланцу италијанских трговаца, све је повезано.

У Србији се сваке године пронађе око три тоне тартуфа, али хиљаде евра и даље пропада у нашим шумама, преносе специјализовани медији.

Ове године српски тартуфари су зарађивали од три до пет хиљада евра по килограму белог тартуфа прве класе, али су ти тартуфи на западу имали многоструко веће, астрономске цене. У свету је познато више од 200 различитих врста тартуфа, али је основна подела на црне и беле.

Иначе, у протекле две деценије у нашој земљи су пронађене десетине врста тартуфа на више од 250 локација. у њему царује и пет врста најцењенијих и најскупљих гљива, и то три врсте црних и две белих тартуфа.

Четири врсте ове, како је још зову, златне гљиве, присутне су већ на територији Србије, уз реке Саву, Дунав, Тису и Мораву, али се налазе и у зони храста, граба и букве.       

М. Бозокин