Језикоманија: Слатко је слат­ко

Не­дав­но је јед­на ТВ еми­си­ја о ку­ли­нар­ству иза­зва­ла бур­не рас­пра­ве у кру­гу мо­јих при­ја­те­љи­ца. Реч је о ме­ња­њу по па­де­жи­ма ре­чи СЛАТ­КО.

Ра­ди се о по­и­ме­нич­ном при­де­ву па се реч СЛАТ­КО мо­же ме­ња­ти и по при­дев­ској и по име­нич­ној про­ме­ни. Нај­ве­ћа за­бу­на је на­ста­ла око ме­ња­ња име­ни­це СЛАТ­КО (нпр. те­гла слат­ко­га од шљи­ва). 

Слат­ко (при­дев)                        Слат­ко (име­ни­ца)

Н. слат­ко                         Н. слат­ко

Г. слат­ког                                Г. слат­ког

Д. слат­ком                               Д. слат­ком

А. слат­ко                         А. слат­ко

В. слат­ко                         В. слат­ко

И. слат­кИм                               И. слат­кОм

Л. слат­ком                               Л. слат­ком

По­што је име­ни­ца сред­њег ро­да, у ин­стру­мен­та­лу је на­ста­вак -ОМ (као име­ни­ца СЕ­ЛО, у ин­стру­ме­на­тлу гла­си се­лОМ...) Об­лик СЛАТ­КОМ вам зву­чи ве­ро­ват­но нео­бич­но, јер се ви­ше упо­тре­бља­ва при­дев СЛАТ­КО.

До за­бу­не мо­же до­ћи и због ак­цен­та ко­ји је код при­де­ва крат­ко­си­ла­зни (на сло­гу СЛА), а код име­ни­це је то крат­ко­у­зла­зни, на истом сло­гу и са ду­жи­ном на по­след­њем сло­гу.

На­та­ша Мир­ко­вић