„ДНЕВНИК” ИСТРАЖУЈЕ:  Србија преко Интерпола потражује 350 људи

Контић, који се терети за брутално пребијање 28-годишњег младића у Новом Саду 24. августа, недоступан је нашим правосудним органима, па је за њим полиција расписала потерницу. Сумња се да је Контић побегао у Црну Гору, али све то још у домену спекулација.

Подсетимо да је шпанска полиција ухапсила крајем јула по међународној потерници, Душана Кузмановића из Ниша, осуђеног за убиство Марка Павловића (22), и рањавање његовог брата Мирослава, 2008. године у Мокрањчевој улици у Нишу.

Потрага за њим је почела 9. јула, након што је полиција добила дојаву од колега из Србије да је ушао у Шпанију користећи лажан хрватски пасош.

Србија преко Интерпола тражи хапшење око 350 људи за којима у овом тренутку трага Европа, али и свет, сазнаје „Дневник” незванично. Међународна полицијска организација Интерпол расписала је чак 7.307 црвених потерница, које су предвиђене за најтежа кривична дела, а на којој се налази и 27 бегунаца српске националности. Најчешће је реч о кривичним делима попут припадништва криминалним организацијама, пљачки, кријумчарења наркотика и ратних злочина.

Србија међународне потернице расписује независно од тежине учињеног кривичног дела, за разлику од већине чланица Интерпола, које потернице расписују углавном за починиоцима кривичних дела с високим степеном друштвене опасности. Правила игре су у сваком случају јасна и тачно утврђена – Интерпол потернице расписује по налогу суда, а држава на чијој се територији бегунац затекне дужна је да га ухапси и о томе обавести остале чланице.

С црвеном потерницом не иде баш глатко и људи које Интерпол тражи годинама могу избегавати правду и живети готово нормалним животом, с новим идентитетом, у некој од земаља где је корупција раширена и где је могуће направити такав аранжман. По речима бившег руководиоца југословенског ДБ-а Божидара Спасића, не може се рећи да после расписивања црвене међународне потернице осумњиченог тражи готово цео свет.

– Не иде то тако, ми распишемо потерницу – а онда се неко тамо поломи да га нађе – рекао је Спасић раније за „Дневник”. – Знате ли колико европских земаља има потерница и сад ће баш неко да набаса на некога ко је аутомобилом прегазио човека и побегао с места несреће. Дугогодишњи бегунци обично промене идентитет, неки и лични опис, па често полиције више и не знају кога траже. Може им бити пред носом.

Домаћу јавност, наравно, више занимају тајне потернице, али до њих је просто немогуће доћи. Тек када неки високорангирани бегунац буде ухваћен, сазнаје се да је био на, пре свега, црвеној потерници. О томе ко су ти људи, које су кривично дело починили, само се нагађа. Неки аналитичари у скривању тих имена виде оправдање јер тајношћу полиција, у ствари, лакше може доскочити осумњиченом и привести га правди, јавним обелодањивањем то би било много теже.

Публициста Марко Лопушина, добар познавалац дешавања у свету криминала, каже за “Дневник” да се потерница расписује за прецизно кривично дело и на основу тога се тражени хапси и касније му се суди. Подсећа и да Србија им билатералне споразуме с једним бројем земаља о изручењу, што нам олакшава процедуру да осумњиченог изведено пред лицем правде у домаћим судовима. Отежавајућа околност је да одређене државе не изручују своје грађане.

Бивши полицајац Добросав Гаврић, који је осуђен за Арканово убиство, ухапшен је у Јужноафричкој Републици, где још увек чека изручење нашој држави.

Србија и даље трага за Марком Милошевиће, сину покојног председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића. Марко је с мајком Миром Марковић 2006. понегао у Русију и тамо су обоје добили азил. Мира Марковић је умрла прошле године, а за Марком и даље важи потерница ,која је покренута 2007. године због судског поступка који се против њега повео због сумњи у умешаност шверца дувана од 1996. до 2001. године.

На овој листи је Жељко Максимовић, звани Мака, који је оптужен да је убио 10. јуна 2002. године генерала полиције, Бошка Буху, заједно са члановима своје групе Николом Маљковићем и Владимиром Јакшићем Карлосом. Жељко Максимовић никада није ни био ухапшен, за разлику од Маљковића и Јакшића, који су ухапшени па пуштени после првобитне ослобађајуће пресуде Специјалног суда и од тада су у бекству. Наводно је Никола Маљковић, непосредно по убиству генерала, отишао у Црну Гору заједно са Жељком Максимовићем, а у Србију се вратио после пет месеци када је и ухапшен. Тада је кренула и прича о “Макиној групи” којој је и Маљковић припадао. Сва тројица и даље успешно успевају да побегну српском правосуђу.

Просторно важење потернице Интерпола је различито од случаја до случаја. Неке важе само за суседне земље, неке само за Европу, неке за цео свет, али постоји и много других модалитета. Ако нека потерница важи само за суседне земље, а постоји сазнање да је лице, на пример, у Аустрији, НЦБ Интерпола може захтевати од Министарства правде сагласност да се просторно важење потернице прошири и на ту земљу.

Само расписивање потернице Интерпола, ма колико озбиљно звучало, не значи и да ће особа која је на тој потерници аутоматски бити ухапшена у земљи у којој је и депортована у земљу која је тражи. Јавност је често збуњена чињеницом да су, после громогласних објава да су се нека позната имена нашла на потерницама, та лица у одређеним земљама наставила да живе без проблема.

Шест врста потерница

Интерпол има шест врста потерница. За најопаснијим криминалцима расписује се црвена потерница. Држава која тражи бегунца захтев за расписивање црвене потернице шаље Генералном секретаријату Интерпола, који то прихвата и шаље свим државама-чланицама. Плаве потернице се користе за прикупљање информација о идентитету криминалаца, жуте се односе на нестале који нису у стању да се сами идентификују, а црне на непозната мртва лица.

Зеленом потерницом се тражи прикупљање обавештења о криминалним активностима одређених особа, док naranyasta указује на могуће терористичке опасности од скривеног оружја, попут оловака-пиштоља, писама-бомби, експлозивних ташни...

Свака држава суверено одлучује о томе да ли ће одређена међународна потерница бити у њиховом националном систему, што је једини правни основ да неко буде ухапшен. Честа је ситуација да постоје сазнања о томе да је нека особа с потернице у некој држави, али постоје неки разлози због којих та држава не поступа по захтеву. То могу бити правни разлози, да се кривично дело за које је неко у Србији оптужен не сматра кривичним делом по закону те земље, разлози могу бити и политички, верски... наводе стручњаци.                                                                              

М.Бозокин