Међународни дан превенције самоубиства: Подршка долази из "Срца"
НОВИ САД: Поводом Међународног дана превенције самоубиства, Центар „Срце” је организовао уличну акцију код Градске библиотеке. Волонтери су грађане упознали чиме се бави та организација и настојали да разговарају с пролазницима о томе шта их мучи и о чему размишљају, те да их информишу да могу бесплатно позвати Центар и потражити психолошку подршку.
Директор Центра „Срце” Горан Кнежевић објашњава да се потешкоће с којима се људи сусрећу разликују од генерације до генерације, али да им је заједничко да сви сматрају да је њихов проблем највећи.
Он наглашава да је сваки проблем пођеднако важан и да се ниједан не сме занемарити, без обзира на то што нам делује „мали и небитан” јер неком може бити довољно велик да због њега размишља о томе да одузме себи живот.
Из године у годину број контаката које су нам грађани упутили путем телефона, имејла и чета, расте, па их је тако 2018. године било око 5.000, 2019. године око 6.700, а уколико се тренутни тренд настави, у овој години очекујемо око 8.000 позива, каже Кнежевић.
Суицид не препознаје пол и године, већ се дешава кад човек у тренутку трпи више него што може да поднесе, а Кнежевић га описује као „несразмеру између бола и начина да се она ублажи”.
Суицид не мора да се догоди јер у тренуцима кризе некада је потребно само поделити с неким своје мисли, макар и најцрње, јер топао, подржавајући разговор, пун разумевања и неосуђивања, може скинути огроман део терета с леђа, појашњава Кнежевић, наглашавајући да је то уједно одговор на питање како породица, пријатељи или колеге могу помоћи особи која не види излаз из тренутне ситуације.
Како додаје, бити ту, саслушати, настојати да разумемо, не толико проблем с којим се особа суочава, већ како се осећа када је дошла чак до тачке када размишља о томе да оконча свој живот.
Емоције су универзални језик који сви разумемо и велика је разлика када неко осети да није сам, наглашава наш саговорник.
Из Центра „Срце” поручују да је суицид ствар свих нас, и ако свако у свом окружењу покуша да о томе прича и „разбије” предрасуде према особама које имају психолошке потешкоће, људи којима је потребна помоћ ће због тога имати више храбрости да је потраже.
Наглашавају да сви треба да имамо на уму да је у реду да нисмо океј и није ништа страшно ако приметимо да не знамо како сами да наставимо даље и затражимо помоћ стручњака који ће нас упутити како да превазиђемо потешкоће.
С. Ковач
