Након филма и књига о Диани Будисављевић

 

Наводи се да је Матаушићева посветила готово 20 година истраживању живота и рада Диане Будисављевић.

 

Кад ју је 1998. Министарство културе Хрватске именовало за члана Комисије за израду привремене музејске поставке Меморијалног музеја у Јасеновцу, Матаушић се нашла пред захтевним задатком јер се у то време у Меморијалном музеју није налазио ни један музејски предмет, пише портал.

 

Каже да се тада сетила албума с фотографијама деце који су се чували у музејском депоу заједно с још необрађеном, али евидентираном музејском грађом.

 

"Било је ту пет албума са 537 оригиналних фотографија деце из 1942., која су из усташких логора доведена у Загреб”, испричала је Матаушић.

 

Како је већ располагала неким информацијама, упутила се у стручну обраду фотографија из албума.

 

"Ти дани представљају најмучније и најтеже раздобље мога рада у Музеју. Често сам прекидала рад, плакала, љутила се на себе, и све оне који су били криви за тако страшну судбину деце. Књиге, новински чланци, фељтони о акцији спашавања деце гомилали су се у мојој соби, али није било никаквих података о томе ко је снимао ту децу, ко је својом руком уписивао податке на полеђини сваке нумерисане фотографије", прича Матушић.

 

Иначе, Наташа Матаушић дипломирала је историју и археологију на Филозофском факултету у Загребу, била је кустос Збирке фотографија, филмова и негатива Музеја револуције народа Хрватске, а од 1999. била је председница Управог већа Спомен подручја Јасеновац.

 

Ауторка је књиге “Јасеновац 1941.-1945. Логор смрти и радни логор,” бројних изложби и каталога изложби, као и стручна сарадница на неколико изложби из савремене историје.

 

Своја истраживања започела је у Архиву Више школе за социјалне раднике, данас Студиј социјалног рада, у улици Владимира Назора.

 

"Управо су на тавану те школе пронађени одбачени албуми Диане Будисављевић. Први резултат био је прилично скроман, али важан јер су пронађени документи о Јани Кох и Камилу Бреслеру, њеним сарадницима који су извесно време радили у тој школи. Понекад сам се морала ослањати више на интуицију него на познате чињенице, што је у синергији довело до неочекиваног расплета и сазнања, истовремено разоткривајући друштвене и моралне пороке у друштву које се градило, између осталога и на неистинама", навела је историчарка.

 

Дневник Диане Будисављевић који је пронашла њена унука разоткрио је годинама прихваћену неистину о томе како су главне заслуге за спашавање српске деце из усташких логора припадале Комунистичкој партији и њеним илегалним активистима.

 

Током прикупљања стручне, научне и мемоарске литературе, као и новинских чланака о акцији спашавања како се наводи, такозване “козарачке” деце, Матаушић је дошла је до запањујућих сазнања.

 

"Сва литература написана у раздобљу социјалистичке Југославије више је скривала него откривала, дајући у складу с временом настанка, главну улогу у акцији спашавања деце Комунистичкој парији и илегалним активистима Народноослободилачког покрета (НОП)".

 

Требало је, каже, одвојити могуће од немогућег, лажи од истине, претеривања од стварности, очистити текстове од идеолошких интерпретација.

 

"Ваљало је открити шта је било цензурирано и прочишћено те објаснити овај сложени и комплексни догађај у којем је учествовао велики број људи различитих идеолошких, политичких, социјалних и моралних опредељења и квалитета, а који се одвијао у једном изузетно тешком ратном и револуционарном времену", рекла је Матаушић за Телеграм.