Нинине мустре: Став
Тема о ставу ми се већ данима намеће, а мени се неће да о томе пишем. Разлози су као и увек искључиво личне природе: имам осећај да са појмом „став“ и нисам баш сасвим начисто.
Када неко о нечему има чврсто изграђен став, ја верујем да је прочитао све, али баш све на ту тему, да је сам доживео ситуацију из које је извукао тај став, као и да је сагледао све могућности из потпуно супротног угла. Чак и уз све то, верујем да увек има простора да се став промени, јер време доноси неочекиване промене, па се и ставови мењају. Али сећање на један догађај ми се толико често појављује у свести, да једноставно морам да одговорим на тај позив, а има везе са ставом.
Посматрајући једном приликом мајушног гуштера како се весело шетка тамо – амо у нашој близини, муж и ја смо намерили да га фотографишемо. Мој задатак је био да малог гмизавца натерам да крене у правцу објектива како би га муж лепо усликао. Чучнула сам и лупкала прстима по плочнику по којем се шврћкао, покушавајући да га усмерим куда сам желела. Мали зелени створ, једва величине мог малог прста се узмувао покушавајући да ме избегне, али никако није хтео да крене према фотоапарату. Мени је било забавно неко време, све до тренутка када се малац тако нагло окренуо према мојој руци и зинуо колико год је могао, читавих неколико милиметара, и тако непомичан остао да стоји. Ја сам се у тренутку пренеразила! Није то био страх да ће ме угристи, знала сам да ме тако сићушан не може повредити. То је била реакција на његов јасни, недвосмислени, неми врисак: „Нећу!“ У тренутку сам се најежила и одскочила. Следећа реакција је била да се насмејем и кажем: „Види ти њега“, али ми се убрзано дисање и срца лупање још дуго није смирило. Тог дана сам увидела шта значи чврст и непоколебљив став. Поента није у томе да ли би се неко други на мом месту уплашио, него је поента у његовом исказивању сопственог става. Да ли је он то урадио из храбрости, из очаја или из неког другог осећаја, не могу да знам, али начин на који ми је показао да неће да учествује у мојој игри, за мене је прави приказ јасног, чак и физички израженог става.
Схватила сам да нема тих књига и филмова, нити искустава, јер су и она увек сагледана само из једне перспективе – из мог угла, нема тих вести и информација које доводе до чврстог и непромењивог става. Знам да има оних који бране „свој“ став и када више нема ни једног аргумента којим би га подржали само зато што је тај „став“ једном усвојио као свој. Али у мом искуству, непоколебљив став може да се заузме само из осећаја. Једино прави, искрени осећај из дубине душе може да изнедри довољно снажан став да ти за њега нису потребни ни аргументи, ни докази. У мом случају, када нешто тврдим из осећаја доброте, љубави и искрености које сам пронашла дубоко у себи, то могу да назовем својим ставом. Све друго је питање доступности информација, а у данашње време, тешко је било којој поверовати. Зато је мој став да људскост побеђује, колико год изгледао неважан, наиван и сићушан наспрам гигантских турбуленција кроз које сви пролазимо, непоколебљив.
Нина Мартиновић Армбрустер
