Ninine mustre: Stav
Tema o stavu mi se već danima nameće, a meni se neće da o tome pišem. Razlozi su kao i uvek isključivo lične prirode: imam osećaj da sa pojmom „stav“ i nisam baš sasvim načisto.
Kada neko o nečemu ima čvrsto izgrađen stav, ja verujem da je pročitao sve, ali baš sve na tu temu, da je sam doživeo situaciju iz koje je izvukao taj stav, kao i da je sagledao sve mogućnosti iz potpuno suprotnog ugla. Čak i uz sve to, verujem da uvek ima prostora da se stav promeni, jer vreme donosi neočekivane promene, pa se i stavovi menjaju. Ali sećanje na jedan događaj mi se toliko često pojavljuje u svesti, da jednostavno moram da odgovorim na taj poziv, a ima veze sa stavom.
Posmatrajući jednom prilikom majušnog guštera kako se veselo šetka tamo – amo u našoj blizini, muž i ja smo namerili da ga fotografišemo. Moj zadatak je bio da malog gmizavca nateram da krene u pravcu objektiva kako bi ga muž lepo uslikao. Čučnula sam i lupkala prstima po pločniku po kojem se švrćkao, pokušavajući da ga usmerim kuda sam želela. Mali zeleni stvor, jedva veličine mog malog prsta se uzmuvao pokušavajući da me izbegne, ali nikako nije hteo da krene prema fotoaparatu. Meni je bilo zabavno neko vreme, sve do trenutka kada se malac tako naglo okrenuo prema mojoj ruci i zinuo koliko god je mogao, čitavih nekoliko milimetara, i tako nepomičan ostao da stoji. Ja sam se u trenutku prenerazila! Nije to bio strah da će me ugristi, znala sam da me tako sićušan ne može povrediti. To je bila reakcija na njegov jasni, nedvosmisleni, nemi vrisak: „Neću!“ U trenutku sam se naježila i odskočila. Sledeća reakcija je bila da se nasmejem i kažem: „Vidi ti njega“, ali mi se ubrzano disanje i srca lupanje još dugo nije smirilo. Tog dana sam uvidela šta znači čvrst i nepokolebljiv stav. Poenta nije u tome da li bi se neko drugi na mom mestu uplašio, nego je poenta u njegovom iskazivanju sopstvenog stava. Da li je on to uradio iz hrabrosti, iz očaja ili iz nekog drugog osećaja, ne mogu da znam, ali način na koji mi je pokazao da neće da učestvuje u mojoj igri, za mene je pravi prikaz jasnog, čak i fizički izraženog stava.
Shvatila sam da nema tih knjiga i filmova, niti iskustava, jer su i ona uvek sagledana samo iz jedne perspektive – iz mog ugla, nema tih vesti i informacija koje dovode do čvrstog i nepromenjivog stava. Znam da ima onih koji brane „svoj“ stav i kada više nema ni jednog argumenta kojim bi ga podržali samo zato što je taj „stav“ jednom usvojio kao svoj. Ali u mom iskustvu, nepokolebljiv stav može da se zauzme samo iz osećaja. Jedino pravi, iskreni osećaj iz dubine duše može da iznedri dovoljno snažan stav da ti za njega nisu potrebni ni argumenti, ni dokazi. U mom slučaju, kada nešto tvrdim iz osećaja dobrote, ljubavi i iskrenosti koje sam pronašla duboko u sebi, to mogu da nazovem svojim stavom. Sve drugo je pitanje dostupnosti informacija, a u današnje vreme, teško je bilo kojoj poverovati. Zato je moj stav da ljudskost pobeđuje, koliko god izgledao nevažan, naivan i sićušan naspram gigantskih turbulencija kroz koje svi prolazimo, nepokolebljiv.
Nina Martinović Armbruster
