АРХИТЕКТУРА И НОВИ САД: Кућа од чипке на Телепу

Милан Злоковић, Драгиша Брашован, скоро непознати Душан Бабић и донекле Бранислав Којић су били пионири а потом и носиоци домаћег модернизма у архитектури. У Новом Саду прво модерно здање била је такође породична кућа офтамолога др Борислава Мирића, коју је у лето 1931. пројектовао арх. Лазар Дунђерски (1881-1952).

Исти архитеката, школован у Бечу, пар година раније је израдио пројекат за зграду Продуктивне берзе, данас Галерију Матице српске. Кућа је била позната по натпису “Горење”, а још увек постоји на углу улица Војвођанских бригаде и Павла Симића. Све до деведесетих оригинално пројектоване породичне куће у нашој средини су биле права реткост, на граници изузетака, од униформисаних, типских кућа уобичајене, социјалистичке градње. Па и данас ретки су примери када се појединци одлуче да своје породичне куће наруче од архитеката са захтевом да буду наглашено савремене у архитектонском приступу.

Током протекле године једна новосадска породична кућа, смештена на рубу Телепа, привукла је велику пажњу стручне јавности: текстови о њој појављивали су се већ на специјализованим електронским порталима, како код нас тако и у региону, одакле и потиче добар део података коришћених за овај приказ, а део информација је и резултат добре воље самих аутора – архитеката. Дакле, пројекат је настао у београдском пројектном биру “2архитектура” (архитекти Дијана и Владимир Анђелковић, Александар Богојевић) у лето 2017. а изградња је окончана крајем следеће године. У мирној улици у којој доминирају стандардне приземне и спратне породичне куће, са уобичајеним изгледом и двоводним крововима, ова кућа је донела скоро револуционарну архитектонску естетику. На уској и издуженој парцели површине око 1300 м2 смештено је ово спратно, породично здање од близу три стотине квадрата, са мањим прилазним двориштем, воћњаком и гаражом у дну. Повлачењем од уличне регулације обезбеђен је комотни приступ објекту преко мањег, уређеног врта који доноси и прву асоцијацију на архитектуру далеког истока и зен башта. 

Главни је визуелни мотив куће, са реминисценцијама на традиционално, народно градитељство, омотач од опеке који обухвата само спратни појас објекта. Поред чипкасто прозирног омота од опеке, кућа је у основи конструисана од армирано-бетонског скелета у комбинацији са челичним носачима. Унутрашњи садржаји су логично раздвојени, дневни у приземљу, ноћни на спрату. Увеличани прозорски отвори и њихов распоред / растер заједно са светлим тоновима употребљеним у уређењу ентеријера, кући обезбеђују велику количину дневне светлости. Нема сумње да ће ова кућа, заједно са још неколико сличних београдских здања, обележити ову деценију у архитектури породичних објеката у Србији, земљи у којој се на савремену архитектуру још увек гледа као на неки страни импорт а не као на додатну могућност за постизање веће удобности и квалитет породичног живота.

Владимир Митровић

Фотографија: Реља Иванић